Montesori od početka: Osvajanje samostalne aktivnosti 15-mesečne bebe

Kao roditelj, možda ćete otkriti i da vi osećate novu lakoću u obavljanju neophodnih dužnosti po kući da je tako provedeno vreme interesantnije i prijatnije nego ranije. Više niste sluga – sada ste učitelj. Naš cilj do kraja ovog poglavlja jeste da vam pomognemo da razumete i odgovorite na ideje Montesori za vežbe svakodnevnog života i njihove materijale na realističan način – način koji istinski pomaže vama da pomognete svom detetu u njegovom samoformiranju. U suprotnom, mogli biste smatrati ove ideje lepim, ali beskorisnim.

Sledeća anegdota jednog od naših predavača na kursu za roditelje i decu ilustruje dilemu koju doživljavaju mnogi roditelji kada počnu da uključuju svoju decu u svakodnevne poslove i poslužiće kao uvod u praktičnu primenu ideja Marije Montesori. Jedna od naših majki na ovom kursu pripremila je svoju kuhinju sa Montesori stolom i stolicom, posuđem svog deteta i escajgom, malim staklenim bokalom i čašama za sipanje vode i malim sunđerom za brisanje stola nakon njegovih obroka – kao što smo predložili na našim predavanjima i prilikom kućne posete.

Nakon što je prošlo nekoliko nedelja, pitala nas je: „Šta da radim ako on ne upotrebljava mali sunđer na stolu da bi obrisao ono što prospe? Da li da ne obraćam pažnju na to, inisistiram da to uradi, predložim da to uradi? Ne znam u kojoj meri treba da ga učim.“ Da bismo odgovorile na pitanje ove majke, naglasile smo da roditelj, postajući učitelj umesto sluge, i dalje ostaje roditelj. Najbolje je opisati je kao „majku-učiteljicu“, sa naglaskom na majku, pre nego „učiteljicu-majku“ sa dominantnom ulogom učiteljice u odnosu.

Postoje dva razloga zašto je ova razlika značajna. Prvo, intenzitet odnosa roditelj-dete može da navede i roditelja i dete na preterane reakcije u njihovim odgovorima na ono drugo, naročito kada su uključeni zahtevi vezani za ponašanje.

Drugo, kuća je luka i za roditelja i za dete i važno je da postoje umekšana očekivanja – ne odustajanje, već umekšavanje. Zbog ovih razloga ne možemo dati definitivan odgovor za određenu situaciju koja uključuje svakodnevnu aktivnost roditelja i deteta.

Ali kada su roditelji nesigurni kako da uzvrate svom detetu uključenom u svakodnevnu aktivnost, treba da se sete da je saradnja osnova svih zdravih ljudskih odnosa. Mi smo saradljiva vrsta; naša sposobnost da sarađujemo je osnova civilizacije. Problem za ljudska bića nastaje kada se ne razvijaju i ne koriste veštine saradnje. Ovo nigde nije očiglednije nego između roditelja i deteta.

Vežbe iz svakodnevnog života su preovlađujuća sredstva za razvijanje veština saradnje kako kod deteta, tako i kod roditelja; drugim rečima, pružaju najbolje prilike da postanete „majka-učiteljica“ ili „otac-učitelj“ petnaestomesečnom detetu.

Kasnije u ovom razmotrićemo moguće odgovore na pitanje ove majke. Ovde želimo da naglasimo da ćete vremenom pronaći odgovore na svoja pitanja posmatranjem i radom sa svojim detetom, kako se budu javljale određene situacije. Počnimo, dakle, da opisujemo kako organizovati vežbe iz svakodnevnog života. Prvo moramo detetu dati materijale koje može uspešno koristiti da bi izvelo ove vežbe, kao i cikluse aktivnosti koje ove vežbe omogućavaju. Da bismo to postigli, moramo odabrati materijale koji su strukturirani za dečje samostalno i ponovljeno vežbanje nakon što odrasla osoba pokaže kako se koriste. Moraju biti prave, veličine prilagođene detetu i organizovane na jednostavan, lako razumljiv i uredan način. Da bismo pripremili bilo koju aktivnost za dete, neophodno je da roditelj promisli svaki detalj unapred.

Na primer, da li je kreker dovoljno čvrst da se po njemu namaže maslac ili će se polomiti pod pritiskom noža? Da bi petnaestomesečno dete iseckalo kriške jabuke na komadiće veličine zalogaja, kriške moraju biti položene bočno, tako da bude lakše preseći koru, i tome slično. Sve ove poteškoće postaju jasne odrasloj osobi u prvom periodu vežbanja pre pokazivanja detetu. Ovakva praksa takođe čini da postanemo svesni da, kao odrasli, automatski promišljamo sve što radimo pre nego što počnemo da sprovodimo aktivnosti. „Prvo, moram da pripremim tacnu sa materijalima i da ih postavim. Zatim moram da uzmem šargarepu za ljuštenje. Sada treba da uzmem ljuštilicu i povučem sa leve na desnu stranu i stavim svaku oljuštenu traku u činiju sa desne strane“ i tako dalje. Ovo praktično iskustvo sa organizovanom aktivnošću u vežbama iz svakodnevnog života pomaže detetu da vremenom počne da razmišlja logično i organizovano i da postane svesno rezultata svojih aktivnosti. Ako materijale odabrane za određenu svrhu, kao što je priprema hrane, postavimo na tacnu po redu i redosledu upotrebe, sleva nadesno i odozgo nadole, dete mentalno usvaja ovaj precizan red i on postaje deo njegove funkcionalne inteligencije.

Prepoznajemo ovaj određeni mentalni red kao ono što je potrebno za efikasno čitanje i pisanje, na primer. Stoga se kroz ove cikluse aktivnosti sa materijalima iz stvarnog života deca posredno pripremaju za pisani jezik u budućnosti. Materijali potrebni za svaku posebnu aktivnost skupljeni su zajedno na poslužavniku za dete. Neophodno je da ovaj odabir odrasla osoba napravi unapred zato što, kao što smo pomenuli, dete ima upijajući, a ne rasuđujući um. Pre nego što napuni šest godina, dete ne može da prosudi koji će mu materijali trebati, ni da zna gde da ih pronađe (nakon šeste godine, dete je razvilo neophodan um koji rasuđuje i može da promišlja i planira ono što je potrebno).

Zbog toga su u Montesori učionici za mlađi osnovnoškolski uzrast predmeti za različite zadatke, kao što su naučni eksperimenti ili umetnički projekti, namerno ostavljeni tako da ih dete sakupi sa različitih mesta u sobi, baš kao kad biste skupili neophodan pribor i namirnice u svojoj kuhinji ako hoćete da mesite ili kuvate (to što moraju da sakupe potrebne materijale iz cele sobe osnovnoškolskoj deci pruža priliku da uvežbaju svoje novoformirane rasuđujuće umove i deo je podsticaja za aktivnost). Nakon što isplanirate svaki detalj aktivnosti, organizujete poslužavnik sa materijalima i provežbate sa njima, možete da poka- žete zadati ciklus aktivnosti za svoje dete. Učinite to veoma polako i metodično, praveći kratke pauze nakon svakog koraka. Vaše dete želi da vas imitira, ali njegove veštine mišljenja su ograničene. Oslanja se na naviku, matricu i ponavljanje. Morate mu pokazati šta da radi na tačno isti način i istim redosledom (sleva nadesno, odozgo nadole). U početku mu korišćenje istog sistema svaki put olakšava da zapamti.

Kasnije, kada bude starije, razviće sopstveni sistem, ali zasad su ponavljanje i preciznost od suštinskog značaja za uspeh.

Deca oponašaju sve što odrasli rade. Ona ne mogu da razumeju izuzetke. Kada postavljate sto za svoje dete, na primer, morate da nosite tanjir sa obe ruke, a palčevi vam moraju biti na gornjoj strani tanjira, jedan nasuprot drugom. Ako ste u žurbi, bolje je da koristite poslužavnik za više stvari, nego da nosite po jednu u svakoj ruci. Ovo je važno zato što ne možete očekivati da vaše dete razume da vi možete da nosite po čašu u svakoj ruci dok ono mora da nosi samo jednu čašu sa obe ruke. Deca će raditi onako kako vi radite, a ne onako kako vi govorite, a to će rezultirati greškama i neuspehom. Vremenom, vaše dete će naučiti da je nošenje poslužavnika efikasan način da se nosi više od jednog predmeta istovremeno. Nakon što odrasla osoba pokaže kako se radi vežba iz svakodnevnog života, na redu je dete. Posmatrajte šta radi i pomozite mu ako je potrebno.

Važno je imati na umu da je vaše dete zainteresovano za proces u koji ste oboje uključeni, a ne u rezultat tog procesa. Uživa u brisanju stola, ali njegov cilj nije suv sto. Jedna majka na predavanju za roditelje postavila je pitanje o tome kako da reaguje na vodu koju njeno dete prosipa; morala je prvo da razmisli kako da privuče njegovo zanimanje za aktivnost brisanja stola. Mogla je da isproba nekoliko mogućnosti: da pogleda u prosutu vodu sa prenaglašenom pažnjom i koncentracijom, koristeći govor: „O-o-o, vidim ovde nešto prosuto“, ili da sama uzme sunđer i veoma pažljivo i metodično pokaže kako da se obriše prosuta voda, koristeći pokrete sleva nadesno i odozgo nadole. Montesori je ovakve precizne odgovore odraslog nazivala „tačkama interesovanja“. Upravo ove tačke interesovanja uvlače decu dublje u aktivnost u koju su se uključila ili ih vraćaju u nju nakon što su izgubila koncentraciju: poslednja kap vode iz bokala dok se sipa, mali komad sira preostao na seckalici, trunka brašna na oklagiji, ili drška cveta koja jedva doseže do vode u vazi. Tačke interesovanja pomažu detetu da razjasni izazov u aktivnosti. Postavljanje izazova u aktivnosti je motivator da se cela aktivnost izdrži do kraja i zatim ponovi. Ukoliko, međutim, tačke interesovanja ne uspeju da ožive njegovo interesovanje, još uvek je važno da dete vidi da je radnja završena. U našoj anegdotskoj situaciji, odrasla osoba jednostavno uzima sunđer i završava radnju za dete.

Verbalizovanje onoga što radite često pomaže da se dete usredsredi, zato što je jezik za njega tako moćan. Mogli biste reći: „Sada ću da obrišem sto. Gledaj.“ Zatim nastavite sa brisanjem. Detaljnije ćemo razmotriti motivacionu ulogu jezika u samoformiranju deteta u devetom poglavlju. Nakon što pokažete vežbu iz svakodnevnog života i kada vaše dete počne da je primenjuje sa koncentracijom, morate biti pažljivi da ga ne prekidate. Ponekad je to odraslima, čak i obučenim Montesori učiteljima, teško. Kao što je kazala jedna Montesori učiteljica iz Zajednice mlađe dece: „Za mene je preveliko iskušenje da im previše pomažem. Osećam da bi trebalo da radim nešto. Dolazim iz sveta u kome sam obučena da neprestano budem aktivna.“

Ipak, suština saradnje je davanje i uzimanje. Kada se jednom uspešno uspostavi veza između deteta i materijala, odrasli mora da se povuče i ostavi dete da radi na miru. Volja i koncentracija deteta su još uvek veoma krhki tokom prve tri godine. Ako ga prekinete bez potrebe, njemu je veoma teško da se vrati na aktivnost. Ako je u potpunosti angažovano, a postoji još nešto što želite da mu pokažete, pokušajte da sačekate drugu priliku. Odrasli su često iznenađeni kada otkriju da čak i pohvala predstavlja ometanje za malo dete udubljeno u rad.

Ipak, kao što smo napomenule u drugom poglavlju, komentarisanje ili aplaudiranje zbog uspeha koji je dete postiglo može da prekine njegovu unesenost u doživljaj i skrene mu pažnju na vas. Osim toga, roditeljsko navijanje, ukoliko je preterano, može da ometa samostalnost deteta i da doprinese očekivanju publike čak i za uobičajena postignuća. Ako vaše dvanaestomesečno dete veoma pažljivo prespe svoju kašiku vode iz malog staklenog bokala u malu čašu bez prosipanja, možete podeliti njegovo zadovoljstvo ovim uspehom jednim toplim osmehom. Ovako blag odgovor pokazuje da ste srećni zbog svog deteta, zato što znate da je ono srećno. Niste srećni zato što je vaše dete „superbeba“. U bilo kom uzrastu, razvijanje preuveličane slike o sebi vremenom vodi ka izolovanosti i usamljenosti.

Naš cilj je da pomognemo deci da cene činjenicu da su jedinstvena bića, i nama dragocena. Istovremeno, želimo da shvate da su i sva druga ljudska bića jedinstvena.

Odlomak iz knjige “Montesori od početka (dete kod kuće, od rođenja do treće godine)”

Lin Lilard Džesen, Pola Pouk Lilard (autor) ,Anđelija Jočić (prevod)

Izdavač: ProPolis Books

Ogroman i svevremen doprinos svim budućim roditeljima, vaspitačima, pedijatrijskim tehničarima, dadiljama i svima koji provode vreme sa bebom do njene navršene tri godine. Svima kojima je stalo da uspostave zdrav, trajan i odnos pun poverenja i uživanja sa svojom decom. Edukativni principi Marije Montesori prilagođeni bebama. Vodič za odgajanje smirene, sposobne i samopouzdane dece.