Montesori od početka: Osvajanje samostalne aktivnosti 15-mesečne bebe

Foto: Freepik

Ovo je veliki trenutak za roditelja. Istovremeno, to je i veoma težak trenutak. Do sada, dete je moralo da ostane gde god da je bilo. Sada je svuda, istražuje po celoj kući, uzima i pomera predmete, penje se i nosi kako poželi. Montesori je opisala ove tek osamostaljene petnaestomesečne bebe kao „veoma različite od dece kojoj je pre samo kratkog vremena bila potrebna pomoć u pravljenju prvih nestabilnih koraka. Nisu bila samostalna zato što su se oslanjala na druge da im pomognu. U tom periodu, bila su borci, a sada su pobednici.  A kako mi odgovaramo na ovo veliko osvajanje samostalne aktivnosti? ,,Danas pravimo kockaste kutije, ogradice i stavljamo dete unutra… To je nagrada za samostalnost koju je dete osvojilo, ovo je količina slobode koju mu dopuštamo.“ Zatvaranje deteta u ogradicu, kao u kavez, kada je u kući, i u kolica kada je napolju, znači da ne možemo da učimo o razvojnim potrebama tog deteta, „ne možemo da proučavamo njihovu psihologiju.

“ Montesori je savetovala jednu majku koja je pokušavala da nauči više o svojoj ćerki: „Ostavite je na miru i posmatrajte šta radi. Ne ostavljajte je, ali je posmatrajte sa udaljenosti; možete da joj priđete ako joj je potrebna pomoć.“

Ova mala devojčica nastavila je da ostavlja svoje brojne igračke i počela da nosi veoma tešku hoklicu svuda po kući. Montesori je opisala drugu decu ovog uzrasta kako čine jednako iznenađujuće stvari: nose teške krčage sa vodom preko tepiha jako se trudeći da ne prospu ni kap, nose veknu hleba veliku gotovo kao i oni sami do stola, prazne veliku korpu za papirni otpad, zatim skupljaju i najmanji komadić papira i vraćaju ga nazad u korpu, čiste po celoj kući pajalicom, stavljaju zapušač unutra i ponovo ga vade iz bočice parfema, uzimaju sveže opeglane salvete i ređaju ih u gotovo savršenoj pravoj liniji preko sobe od jednog ugla do suprotnog, a zatim ih ponovo pažljivo slažu jednu na drugu.

Za Montesori, sva ova slobodno izabrana ponašanja nude ključeve za razumevanje detetovih potreba u samoformiranju. Montesori je očekivala da će odrasli njen predlog − da istovremeno pruže više slobode u aktivnostima i pažljivo posmatraju kretanje petnaestomesečne dece, smatrati uznemirujućim, čak i teškim u početku. Svakako će zahtevati požrtvovanost roditelja. Naročito, odustajanje od ogradice značilo je odustajanje od slobode da ne moramo da nadziremo dete. Ali Montesori je insistirala: „Dati detetu slobodu i biti budan i spreman nije lako, ali moramo biti spremni da sve to učinimo.“

Posmatranjem odskora samostalne dece u njihovoj slobodi, Montesori je došla do iznenađujućeg zaključka, koji ni danas ne razumemo ispravno: „U ovom uzrastu igračke, naročito lagane igračke, ne zadovoljavaju dete. Ništa ne može da uradi sa njima.“ Ono što dete u ovom uzrastu želi jeste da radi stvari koje zahtevaju maksimum njegovih napora. U prethodnoj fazi, cilj deteta bio je da vežba svoje šake i da ovlada svojim telom. Sada, u ovom novom periodu samostalnog kretanja, njegov cilj je da „ovlada okruženjem“. U tom cilju, deca žele da „rade ono što mogu, čim mogu“. Više od pukog ovladavanja svojim telom kao ranije, sada moraju da ovladaju svetom. Nije ni čudo da su njihova energija i odlučnost tako neograničeni. Prvi korak deteta ka ostvarivanju ovog proširenog cilja je da postane svesno roditeljskih aktivnosti u svakodnevnom životu. Ranije je dete posmatralo šta njegovi roditelji rade; sada pokušava da oponaša šta rade.

U ovom trenutku, roditelji treba da razumeju da dete želi da nauči šta roditelji rade. S druge strane, dete mora da razume da ne može odmah da ih oponaša. Prvo mora da postoji period obuke i pripreme. Upravo osamostaljeno dete neće stoga biti slobodno da radi šta god želi, kad god želi. Da bi radilo stvari koje rade odrasli, mora voljno da prihvati našu pomoć da bi se pripremilo. Montesori koristi primer nekoga ko uči da svira klavir. Osoba „ne može da svira muziku na klaviru pukom imitacijom; mora da nauči da ga svira. Ništa ne možemo da uradimo samo imitacijom. I obuka je neophodna.“ Obuka za sviranje klavira uključuje niz zadataka za samostalno uvežbavanje. Svrha ovih zadataka nije neposredna već posredna – ne sviranje muzike, već priprema da se to radi. Da bi uspešno imitiralo odraslog, dete stoga mora prvo da nauči i ponavlja određene vežbe u fazi pripreme. Istovremeno, dete je zaintrigirano i samim pripremnim ve- žbama, zato što predstavljaju „pun krug aktivnosti“.

Montesori je zabeležila: „Deca prirodno vole da imaju vežbe koje su završene, čak i ako ne služe direktnoj spoljnoj svrsi… već predstavljaju pripremu za aktivnost koja će doći. Ovo nazivamo ,ciklusima aktivnosti’. Deca obavljaju ove stvari koje se čine beskorisnim, uz veliku pažnju i zainteresovanost. Nama se čine beskorisnim, ali dete se priprema i uči da koordinira svoje pokrete.“

Montesori je upotrebila primer deteta koje je ulagalo najveće napore da se popne u fotelju, a zatim je odmah silazilo sa nje. „Možemo se zapitati zašto bi se ono toliko pomučilo ako ne želi da uživa u fotelji kada su se jednom popelo i selo na nju. Ali ne, ono silazi sa stolice preko rukohvata, i ponovo se spušta na pod. To je ,ciklus aktivnosti’, trud koji donosi posebnu koordinaciju pokreta.“ Ovi ciklusi aktivnosti ne samo da pomažu detetu indirektno ga pripremajući za kasnije aktivnosti, oni mu produbljuju koncentraciju i usavršavaju njegovu ličnost, razvijajući u njemu „postojanost i strpljenje“.

Ovaj pozitivan uticaj na koncentraciju deteta i njegovu ličnost, a time, u krajnjoj liniji i na njegovu sposobnost da uči, jeste ono što je ostavilo najsnažniji utisak na Mariju Montesori, utisak koji je doveo do stvaranja vežbi koje uključuju cikluse aktivnosti kao temelj njenog pristupa kasnijem obrazovanju deteta. Montesori je prepoznala da smisleno učenje zahteva volju da se prati svaki sledeći korak u procesu sticanja novih informacija. Od suštinskog je značaja ponoviti svaki od ovih koraka onoliko puta koliko je potrebno da bi se znalo i da bi se razumelo određeno učenje uključeno na najdubljem nivou. Da bi se upotpunio ovaj ciklus aktivnosti zahteva se „dubinsko angažovanje“ deteta. Samo ovakvo angažovanje cele ličnosti je ono što je neophodno za sve smisleno učenje tokom života. Montesori predlaže da je odgovarajuće vreme da se usmerimo na izazov angažovanja kada dete prvi put postigne nezavisnu aktivnost sa otprilike petnaest do osamnaest meseci starosti. Ono što je detetu sada potrebno je „rad sa strukturiranim materijalima“ koji prati njegovo prirodno interesovanje za završavanje ciklusa aktivnosti i za imitiranje odraslih u njegovom okruženju. Za „ovu novu vrstu igre“, kako je Montesori nazvala, igračke neće biti od koristi.

Detetu su potrebni predmeti koji su pravi i koji se direktno odnose na svakodnevne aktivnosti odraslih. Montesori je ove predmete zvala materijalima iz svakodnevnog života. Budući da se materijali iz svakodnevnog života razlikuju u zavisnosti od zemlje u kojoj dete odrasta, njene tradicije i istorijskog razdoblja, Montesori nije mogla da odredi odgovarajuće predmete i aktivnosti. Mogla je samo da uspostavi principe za roditelje i Montesori učitelje, koje mogu pratiti u odabiru ovih predmeta u specifičnoj situaciji. Slično tome, način na koji odrasla osoba predstavlja materijale detetu i pomaže mu da istraje u njihovom kori- šćenju, prati opšte smernice, ali se u detaljima razlikuje u odnosu na određenu kulturu. U ovom poglavlju razmatramo ove principe i smernice onako kako se primenjuju na decu koja danas žive u zapadnim kulturama. Naravno, lako ih je prevesti i u druge kulture i društva. Deca su ista svuda, pa tako su i njihove potrebe za samoformiranjem iste. Njihova razvojna šema i njihova misija da postanu „celovita ljudska bića prilagođena svom vremenu, mestu i kulturi“ ne menjaju se bez obzira na istorijski period ili posebne okolnosti.

Vežbe iz svakodnevnog života trebalo bi da uključe manuelne aktivnosti u kojima su odrasli redovno angažovani u svakodnevnom životu, a koje dete primećuje. Zbog toga roditelji od mnogih svojih aktivnosti biraju one koje „ionako moraju da obave u svakodnevnom životu“ i, čineći tako, smanjuju pritisak da za svoje dete urade još više nego što su do tada radili. Oni jednostavno uključuju svoje dete, u skladu sa njegovim interesovanjem, sposobnostima i vremenskim ograničenjima, u postavljanje i raspremanje stola, raspakivanje namirnica, pripremu hrane, pravljenje kolača, sipanje vode i soka, brisanje stola, pranje sudova, sortiranje i slaganje veša, odlaganje veša, brisanje prašine, čišćenje i pranje poda, pranje ogledala ili prozora, poliranje vaze ili cipela, sređivanje sobe, pražnjenje korpi za smeće, zalivanje biljaka unutra i napolju i aranžiranje cveća. Kada dete bude malo starije, ovo može uključiti i peglanje, šivenje, odstranjivanje korova u bašti i skupljanje lišća.

Razume se, uključujući dete u svoj rad, roditeljima će biti potrebno više vremena da obave određeni posao. Zašto bi Montesori, u drugim stvarima tako praktična žena velikih ličnih dostignuća, preporučila ovako naizgled nepraktičan pristup deci kada konačno napune petnaest meseci? Predložila je da od deteta načinimo svakodnevnog pratioca odraslog u ovim jednostavnim kućnim i porodičnim aktivnostima iz samo jednog razloga: samo zbog po- štovanja mogućnosti ljudskog života kakav možemo naći u malom detetu. Razlog da pratimo ideje i prakse Marije Montesori stoga nije da bismo bili bolji otac ili majka ili da bismo imali bolje dete, pa čak ni zato što kao roditelj mnogo volimo svoje dete. Razlog je to što poštujemo svoje dete i ono što ono predstavlja u kontinuumu ljudskog života. Sa zadacima preduzetim u ovom duhu i prateći pažnju Marije Montesori posvećenu detaljima u postavljanju i uvo- đenju svake nove aktivnosti, roditelji svuda u svetu otkrili su da su njihova deca sposobna da urade mnogo više nego što su ikada mislili.