Montesori od početka: Spavanje

Foto: Flickr

Postoje dobri razlozi zašto je majci u početku teško da se bavi uspostavljanjem bebinog ritma bez pomoći druge odrasle osobe. Tokom prvih nedelja, majka je iscrpljena. Njeno telo obavlja ogromno hormonsko prilagođavanje, dok ona istovremeno prolazi kroz uskraćivanje sna. Teško joj je da razumno razmišlja usred noći kada beba zaplače. Umesto da radi na tome da pomogne bebi da uspostavi primeren ritam, ona je sklona tome da automatski podoji bebu, nadajući se da nakon toga obe mogu da nastave sa spavanjem. Nažalost, stalni podoji tokom noći ne pomažu bebi da uspostavi ritam noćnog sna i mogu dovesti do lošeg varenja i nelagodnosti. I majka i beba postaju premorene i nisu u stanju da dobro spavaju tokom noći. Beba ubrzo postaje zavisna od stalne pažnje, držanja i podoja danju i noću. Iz ovih razloga trebalo bi dati sve od sebe da još jedna odrasla osoba bude u kući i da pomaže majci u prvim nedeljama. Što pre budete mogli da uvedete bebu u ritam noćnog spavanja, to ćete pre moći da budete dobar roditelj. Ako do uzrasta od tri ili tri i po meseca vaša beba nema uspostavljen stabilan ritam, vreme je da se ozbiljno time pozabavite.[2]

Tokom dana, kratki periodi sna važni su i za majku i za dete. Majka bi trebalo da spava kad god i beba spava da bi nadoknadila gubitak sna tokom noćnih podoja. Bebe moraju da spavaju da bi dobile dovoljnu količinu sna u svakom dvadesetčetvorosatnom intervalu. Bebe koje se ne podstiču da spavaju tokom dana postaju prenadražene i ostaju na ,,automatskom pilotu“, često ostajući budne satima. Poznajemo jednu šestonedeljnu bebu, do sada veoma mirnu, koja je ostala budna punih trinaest sati nakon što je istrpela neprekidno nošenje i pažnju tokom vikenda na kome se okupila cela proširena porodica. Povratak na njen normalan ritam spavanja i hranjenja trajao je danima.

Kako bebe rastu, rutina i ritual postaju sve važniji. Kao opšte pravilo, što je više rutine i rituala u prve tri godine života dece, to opuštenija i sigurnija postaju, i to usklađenija sa svojim dnevnim ritmom. To je zato što je dete mlađe od tri godine u svom senzitivnom periodu za red. Razmotrićemo ulogu reda kao osnove za razvoj jezika i inteligencije u narednom poglavlju. U ovom trenutku, važan je odnos reda i rutine. Pomažući detetu da zna šta će se sledeće desiti, rutina i ritual mu pomažu da gradi poverenje u svet i da se oseća sigurno u svom životu.

Rutine pružaju deci informacije o njihovom svetu, koje nisu u stanju da prime rečima. Stoga uče šta će se sigurno desiti sledeće, i radije prolaze kroz doživljaj nego da im se to saopštava. Vreme za spavanje je uvek u sedam sati zato što se tada dešava svakog dana, ne zato što im je roditelj rekao da je sedam sati. Dete ne može čak ni da razume šta sedam sati znači. Razume se, za odraslog to znači da je detetu potrebna izvesna količina sna i odlazak u krevet je način da tu količinu sna dobije. Dete neće dobiti ovaj potreban broj sati ukoliko ode na spavanje u osam sati. Mi podrazumevamo sve ove informacije. Nažalost, dečje odbijanje da ode u krevet vidimo kao jogunasto, a ne kao nesposobnost deteta da razmišlja onako kako mi razmišljamo. Mi stvaramo problem time što redovno pomeramo dečije vreme za spavanje kako bi se lakše uklopilo u naš raspored ili predajući se njihovim hirovima i molbama  za još jednu priču, čašu vode, odlazak u toalet. Što se čvršće roditelji drže određenog vremena za spavanje, bolje su šanse da će njihova deca biti u stanju da se sama uspavaju i dobro spavaju tokom noći.

Ritual i način pripremanja za spavanje takođe imaju veliki uticaj na detetovu sposobnost da samo zaspi. Od samog početka, vreme pred spavanje trebalo bi da bude tiho i smireno. Kada se roditelj ili brat ili sestra grubo igraju sa njima, to bebe najčešće previše uzbudi i razigra. Pošto je bebi neophodno da se uspori u pripremama za spavanje, ovo je nepošteno prema njoj. I vreme kupanja može da bude stimulativno iskustvo za dete. Iz tog razloga je najbolje decu čak i do četiri, pa i pet godina starosti, okupati i obući u pidžame pre večere. Ovakav raspored ostavlja dovoljno vremena da se zajedno i opušteno operu sudovi posle večere, operu zubi, ode u kupatilo i pođe u krevet na prijatno čitanje priče, pre nego što se ugasi svetlo i zatvore vrata za noćni san.

Dečji krevet na podu, umesto tradicionalnog kreveca, velika je blagodat  za bebine navike spavanja. Čak i u tako ranom uzrastu, beba od šest nedelja koja ima prigušeno noćno svetlo posmatra senke i odraze u svom ogledalu i tako se uspavljuje. Sa osam nedelja, otkriva svoje šake i istražuje malo više oko sebe šta može da opipa i dodirne u ovom udobnom i poznatom mestu. Kada beba počne više da se kreće, možda će uspeti da izađe iz kreveta na pod. Kada se to desi, možete staviti mali tepih ili nešto slično pored njenog kreveta. Nije važno ako spava van kreveta, zato što je toplo obučena. Nakon izvesnog vremena, beba će umeti da otpuže nazad u krevet, baš kao što je umela da izađe iz njega i naučiće da se sama vraća u njega.

S druge strane, beba u krevecu u ovom uzrastu počinje da nailazi na teškoće. Ne samo da je mali prostor veoma ograničava; obično može da se povuče uvis uz šipke. U prvo vreme ne može da se ponovo spusti sama, pa zato stoji i urla dok neko ne dođe da je uzme. Ovo je često početak još jednog poremećenog ciklusa spavanja, kako za dete, tako i za roditelja. Najgore od svega je to što će doći vreme kada bi beba mogla da pokuša da se popne preko rešetki ogradice. Kao što smo već pisale, ozbiljne povrede glave, vrata i kičmene moždine dešavaju se maloj deci dok pokušavaju da se popnu i izađu iz svojih kreveta.