Ekonomija je, po definiciji, raspolaganje oskudnim resursima koji se mogu upotrebljavati na različite načine. Naizgled, sasvim jasno i jednostavno – imate određenu količinu resursa, tj. novca, imate razne načine za njegovu upotrebu, i samo treba da odlučite na šta želite da ga potrošite. Ipak, stvar uopšte nije jednostavna. Em nikada nismo načisto sa tim koliko tačno novca imamo, em nismo zadovoljni onim što možemo za njega da dobijemo. Stara je istina da što čovek ima više novca, to mu brže izmiče, a i sve mu je više potrebno. Koji su to psihološki mehanizmi koji utiču na nas da stečeno, često, neracionalno trošimo i teško čuvamo?
„U osnovi leži fenomen adaptacije i zakonitost u psihologiji poznata kao Fehnerov zakon“, objašnjava psiholog, dr. Željka Buturović. „Naša percepcija stimulusa (ne samo novca, nego i jačine zvuka, svetlosti, dodira itd.) je u logaritamskoj zavisnosti od fizičke jačine stimulusa. Prema tome, ako u ruci držite teg od 100 grama, potrebno je dodati 10 grama da biste primetili razliku. Ali, ako u ruci držite teg od 1 kg, onda je potrebno dodati 100 grama da bi se razlika osetila.
„Stara je istina da što čovek ima više novca, to mu brže izmiče, a i sve mu je više potrebno. Koji su to psihološki mehanizmi koji utiču na nas da stečeno, često, neracionalno trošimo i teško čuvamo?“
Slično je i sa novcem i trošenjem. Što ga više imate i trošite, to vam je više trošenja potrebno da biste osetili razliku. Čim nešto imamo (a i kad to izgubimo) mi se brzo naviknemo na novu situaciju i svoje želje kalibrišemo u skladu sa tim. Uvek nam, iz sopstvene percepcije, izgleda da su naše želje razumne, da je sve sto mi želimo tzv. normalan život, a da su oni iznad nas pohlepni i iracionalni. Sve dok se ne nađemo u njihovoj situaciji, kada spontatno i neprimetno redefinišemo svoj kriterijum „normalnog“.
Zemlja rasipnika
Nije samo naša nesposobnost da se izmestimo iz sopstvene kože ta koja nas sprečava da racionalno posmatramo pitanja ekonomije – na naše ekonomske navike uticaće sredina i sistem vrednosti. „Ljudi imaju i drugu jaku potrebu, a to je da se svide drugima, da se uklope. Zbog toga su naše biološke potrebe u većoj ili manjoj meri ograničene kulturnim normama, tj. neformalnim pritiskom koji čini mišljenje drugih ljudi. Tako, većina religija insistira na tome da ograniči našu biološku želju da grabimo sve više i više, i teži da da prednost nekim drugim (najčešće takođe biološki zasnovanim) potrebama, poput porodice, rada itd. U zavisnosti od vitalnosti takvih ograničenja u nekoj sredini, dobijamo i različita ponašanja, pa je tako u nekim zajednicima otvoreno razmetanje bogatstvom prirodno i poželjno, dok se u drugim smatra primitivnim i nepoželjnim“, objašnjava dr. Buturović.
„Većina religija insistira na tome da ograniči našu biološku želju da grabimo sve više i više, i teži da da prednost nekim drugim (najčešće takođe biološki zasnovanim) potrebama, poput porodice, rada itd.“
I zaista, sredina i kulturna klima u velikoj meri utiču na naš odnos prema novcu i trošenju. Srbija je na primer krcata velelepnim palatama gastarbajtera u selima bez puteva i struje, a mnogi koji nemaju novca za račune poseduju skupe automobile i vikendice na moru. Kupuju se brendirane stvari, čak i kada ne može da se priušti ni najosnovnije, pa roditelji odvajaju i po pola plate za dečje patike koje su trenutno u trendu. Otkud sklonost ka samoreklamiranju zasnovanom na lažnom sjaju?
„Mislim da je u osnovi neka vrsta nestrpljenja, impulsivnosti – ne samo da imamo što više što pre, već hoćemo da se o nama misli bolje, ali odmah. Tražimo prečice, tako da ne moramo da radimo na sebi, nego samo na svom marketingu. Kako je prilično teško održavati iluziju koja nema uporište u realnosti, imamo toliko džinovskih nezavršenih kuća i toliko kopija firmirane garderobe. Tako da, na kraju, i taj marketing počne da radi protiv nas“, primećuje ona.
Komentari 0