Pogrešan izbor partnera… Bilo kako bilo, to je jedna nezavidna pozicija. Iziskuje dobru organizaciju i mnogo odricanja. I jaku volju i psihičku stabilnost.
Bila sam i sama zbunjena kada sam se našla u toj situaciji. I kao i većina majki koja se nađe u tome mislila sam da je svet stao za sve osim za moje dete. Da me nikada više neće zanimati ništa što nije Isidora ili vezano za nju. I zaista, jedno vreme je moj život izgledao upravo tako. Viđanje sa ljudima sam smanjila sam na najmanju moguću meru. Ne zato što sam tako želela već je bilo neizvodljivo.
U vrtić smo dolazili dok je još mrak (zimsko vreme), vraćali se kad mrak već padne. Zima, vetar a ja se sa njom maleckom probijam do vrtića. Nekako sam sve to podnosila. Kada zaspi, ja sam plakala. Kako živim u velikoj kući, grejemo se na čvrsto gorivo. Kada je moj deka umro, ostale smo same nas dve. I akcija izgleda otprilike ovako. Dođem kući u šest uveče, kuća je ledena. Upalim uljani radijator i molim Isidoru da ostane tu. Trčim da očistim pepeo sa hiriurškom maskom i kapom. Trčim da bacim taj isti pepeo. Usput plačem i gušim se. Onda ložim vatru sa sve naftom i petrolejem (jer drugačije ne znam). Nekako naložim pa dovlačim ugalj i drva. U međuvremenu uđem par puta u kuću jer Isidora plače što je sama. Spremam večeru pa trčim da vidim vatru. Večeramo pa opet trčim da vidim vatru. Onda perem kosu… Svako veče… Јer je crna i nadimljena, puna gareži (inače sam plavuša). I sve što radim, radim sa prekidima vezanim za vatru. Kada dete zaspim plačem… I potonem… Premorena od svega… Od obaveza… Zbog prekratkog dana… Pokušaja da sve stignem… Manjka vremena, manjka novca…
Čak i kada sam bila u braku sa Dodinim tatom, bila sam posvećena detetu potpuno. Kada postanete samohrani roditelj, smatrate da detetu treba da date i vazduh koji dišete. Nije to daleko od istine ali ni potpuno tačno i ispravno.
I tako je vreme prolazilo. Ja sam bila sve umornija ali sam nekako navikla na taj tempo. I u jednom trenutku sam shvatila da sam se oporavila od traumatičnog iskustva zvanog razvod. I dalje je bilo teško izbalansirati sa obavezama i finansijski ali sam ja bila ja. Ponovo sam nalazila sebe u stvarima koje volim. Nisam mogla da se spakujem i odem na put kao nekada, manje zbog Dode a više zbog finansija (uvek mogu da je pričuvaju baka ili tetka) ali sam imala volju da ponovo istražujem šta me zanima, čitam o Turskoj koju sam nekad posećivala, otkrivam nove pisce, upoznajem neke druge ljude.
I onda jednog dana upoznah i njega… J Da bi odmah znali da će tekst imati lep kraj moram da napomenem da je on sada moj muž. Već 17 dana…
Na početku je sve novo. Ima mnogo ljudi koji ulazi u svaki odnos prilično suzdžano i rezervisano. A kada ste samohrana majka to je duplo opreznije. Imate pregršt problema i obaveza i ne treba vam joj nekog cimatanja. Zatim, jako vam je bitno kako će dete reagovati na promenu u vašem životu. Kako je moje dete bilo malo, znala sam da će to ići prilično glatko. I ako naša deca iz prethodnih brakova nisu ni približno istih godina, sva naša druženja su se odvijala u četvoro. I tako smo upoznali jedni druge i navikavali se. I svakako ste u početku stegnuti, držite se na nekojh distanci ali dok se družite sve je nekako lakše. Onda u nekom trenutku vaša veza treba da postane javna svima. To generalno nije problem u “normalnim vezama“ ali kada imate dete odmah kreću pitanja “Pa kako će dete da ga prihvati, pa kakav je prema detetu, pa ovo, pa ono“. Ne kažem da sve to nije dobronamerno, naprotiv. Ali zna da bude jako zamorno. A ti onda na neki način moraš da se pravdaš i argumentuješ sve to. Jer su to bliski ljudi kojima je iskreno stalo do tebe i tebi do njih.
U jednom trenutku osetite da više brige nisu samo vaše. I da sada možete sve to da podelite na dva dela. Nije bitno čiji je veći, bitno je da ne pada samo na jednu osobu. I nije naravno to jedina bitna stvar kada je ljubav u pitanju. Bitni su stvarno oni leptirići u stomaku.
Ja sam dugo bila skeptična posle lošeg iskustva. On je bio mnogo sigurniji. I polako sam shvatila da više ne moram ja da budem uvek ta koja vodi dete kod lekara, koja juri za ratu za kredit… I počeli smo da živimo zajedno… I osećala sam od prvog dana da jedno drugom pripadamo. Da jesmo jedan tim. Tako spontano smo počeli i da živimo zajedno. Jednostavno, želela sam da više ne odlazi.
O tome šta on predstavlja za moje dete, suvišno je govoriti. On je podrška kakvu dete samo poželeti može. Smireniji je od mame i ima više strpljenja. I postao je omiljeni teča i omiljeni lik “svoj našoj deci“.
Sada smo i zvanično porodica. Nikada nisam bila “udavača“ ali on sam se našem venčanju zaista radovala. I bilo je zaista divno… Svakog sekunda…
Posle smo otišli par dana na Divčibare. Malo me je grizla savest što idemo solo ali sam shvatila da nama treba tih par dana. Da nam treba samo naše vreme. Bila sam baš došla do svog limita. I zato želim da poručim svim mamama koje imaju dilemu kao i ja, da daju sebi nekad malo lufta ako mogu. Da odu sa partnerom bar na vikend negde. Ili bar decu da ostave kod bake, zatvore se u kuću, puste film i jedu kokice. Ja sam se vratila odmorna i orna da nastavim sa roditeljskim obavezama.
I dozvolite sebi da živite život… Šta god da se desi… I ako imate dete… Ono najbolje je pred vama.
Komentari 0