Najskuplji dan u godini ?!

Foto: Rzganoza/flickr

Početak školske godine je idealna prilika za medije da roditelje bace u novu psihozu. Svakog septembra, ponavlja se ista senzacionalistička priča o roditeljima kojima jedino preostaje da prodaju bubreg, dobiju na lotou ili se zaduže u banci ne bi li svoja čeda opremili onim najnužnijim za školu. Nema tog medija koji se ozbiljno nije posvetio proračunavanju neophodnog iznosa koji roditeljima potreban, a licitacija u nezvaničnom „takmičenju“ u skandalizovanju javnosti obično se zaustavlja na oko 20 hiljada, mada često ide i do 40-50 hiljada dinara.: „Sve nas je izašlo skoro 50.000 dinara, i to smo se trudili da budemo skromni“ izjavila je ovih dana novinarima jedna majka pred bankrotom.

Ne poričem da je većini roditelja teško da se skrpe i za ono najnužnije, ali kada se bolje pogledaju te liste troškova, u igru ulaze mnoge druge „neophodne“ stvari bez kojih nijedno pristojno dete ne može da zamisli 1. septembar. Najvažnija od svega – školska torba, košta „do 10.000 dinara“ – jer ne možemo dopustiti da detetu puca kičma noseći neku nekvalitetnu. „Kvalitetne“ sveske, olovke, bojice, gumice, lenjiri (ko je još ikada naučio geometriju uz „nekvalitetni“ lenjir) – sve pažljivo popisano i sračunato, naravno ono najskuplje sa rafova. Pernica – 3500 dinara. Jeste, ima i jeftinijih, ali psiholozi savetuju, a novine prenose, da ne možemo cepidlačiti kad je nešto tako važno u pitanju, te da deci treba dopustiti da sama izaberu pribor i ostalo, kako bi im početak školske godine bio manje stresan. Ko će da se stresira zbog cena i kome će kičma da puca dok toliko zaradi manje je važno – roditeljima je kičma ionako otišla na doboš dok su nekada davno išli u školu noseći izanđali ruksak nasleđen od braće i sestara.

Ono što je najneverovatnije u celoj priči, jeste da je najveći deo predviđenog iznosa namenjen za novu garderobu i obuću, što jasno govori o tome šta bi trebalo da smatramo najvažnijim aspektom školovanja deteta. Najzad, šta je 1. septembar, nego prilika da se hodnicima škole prošetaju najnoviji modeli brendiranih patika i trenerki. Za novu garderobu potrebno je, prema procenama novinara, oko 8000-10.000 dinara, i to bez opreme za fizičko. Patike, opet „do 10.000″. I sami roditelji, iako skapavaju u dugovima, priznaju da „ne mogu deca dočekati početak školske godine bez nove trenerke i patika“. Dabome, oni moraju da paze da ne stresiraju decu, a deca traže „ne samo markirane patike i jakne već i ranac i pernicu. Deca gledaju jedna od drugih i strašan je pritisak okruženja, pa gotovo padnu u depresiju ako ne isprate modu koju im nameću deca čiji su roditelji boljeg materijalnog statusa.“ Ne, to nikako ne možemo dozvoliti, da naša zlata padnu u depresiju. Nema para? Ma, ne može da nema! „Da bih ispunila želje svog sina moraću da uzmem kredit“, ispoveda se jedna mama, čije dete, bar dok majka uspeva da žonglira ratama i otplatama, može da se nada kakvoj-takvoj psihičkoj stabilnosti.

„Osim što su u potpunom neskladu sa realnošću i zdravim razumom, ovakve vesti doprinose shvatanju roditeljstva kao jednog daleko skupljeg, mučnijeg i stresnijeg zadatka nego što ono jeste ili bi trebalo da bude.“

Kupovina odeće i obuće za školu, ruku na srce, uopšte nije nova pojava – u pitanju je davnašnji običaj. Samo, postoji jedna majušna razlika. Nekada su deca polaskom u školu dobijala prvu pristojnu garderobu u svom životu, jer prosto nije bilo u redu da se u školi pojave bosonoga i u zarozanim prnjama. Ali to je nekako problem koji teško da muči današnju decu. Današnju decu muči depresija zbog krš pernice i prošlogodišnjeg modela patika.

Osim što su u potpunom neskladu sa realnošću i zdravim razumom, ovakve vesti doprinose shvatanju roditeljstva kao jednog daleko skupljeg, mučnijeg i stresnijeg zadatka nego što ono jeste ili bi trebalo da bude. Što naravno ne znači da, ponavljajući uporno svake godine iste mantre o tome šta je „potrebno“, „normalno“ ili „minimum“ za koji bi roditelj trebalo da se ispruži kada je u pitanju školovanje, sreća i duševno zdravlje njegovog deteta, takve procene ne postaju sve realnije. Jer, budimo iskreni, ko bi uopšte prihvatio da njegovo čedo bude neka crna ovca, koja je svoje roditelje koštala manje od minimuma o kome pričaju na televiziji. Uostalom, i bez jednog bubrega se lepo živi.

Sve u svemu, izgleda da razlog zbog kog postoji škola više nije obrazovanje. Škola je postala mesto na kome se vrši terapija depresivne i stresirane dece, pokazivanjem firmiranog školskog pribora, odeće i obuće.

Napisala: Jovana Papan

Izvor: Detinjarije