On se loše poneo prema meni, zar je moguće da ne vidi kako se ja osećam? Moram da mu objasnim, kada bude shvatio valjda će sve biti drugačije.
Požalila sam se drugarici, a ona me nije razumela, na kraju smo se posvađale. Ali drugarica mi je, kako to da ne kapira šta pričam ili šta osećam… biće da joj nisam dobro objasnila.
Idemo opet…
Grešila sam i kada bih poželela da me prihvate, da me zavole. Sve što činimo zbog ljudi koji nas nisu vredni… sve što sam činila, a danas kad se toga setim… ne mogu da verujem da sam to bila ja…
Ja nekada, i ja danas. Dve različite osobe.
Sve to je, nažalost, sasvim normalno. Svi mi želimo da nas drugi prihvate, svi želimo nekakvu validaciju naših poteza, odluka, naših života. Svi žudimo za pažnjom.
Prija kad nas neko sasluša, klima glavom s razumevanjem, kaže, “u pravu si, shvatam, jasno mi je, slažem se”…
Prija.
Ali nije neophodno.
Čak nije ni potrebno.
Zašto nam je uopšte potrebno tuđe razumevanje?
Zašto je meni bilo potrebno da u nedogled objašnjavam, pravdam sebe?
Šta god da je u pitanju, nama je prečesto tuđe mišljenje važnije od sopstvenog. Sopstvenu vrednost procenjujemo na osnovu tuđeg stava o nama.
A tuđi stav je – samo to i ništa drugo. Tuđi. Nije zakon o nama.
Možda je zanimljivo čuti stav drugih ljudi, možda je dobro znati kako nas drugi vide. Ali, ako se ti drugi ljudi ne slažu sa našim odlukama, ako o nama ne misle ono što bismo mi voleli da misle… da li to znači da su u pravu? Ne.
Često sam, isuviše često, od silne želje da se opravdam, da me vide drugim očima, gubila dragoceno vreme i energiju na te pokušaje da dobijem validaciju. Da me potapšu po ramenu i kažu “tako je, ti si okej, nisi luda, ti si dobra osoba, sve radiš kako treba…”
Nedostatak samopouzdanja.
Strah.
Unutrašnje kočnice.
Pogrešni prijatelji, lažni prijatelji.
Pogrešni izbori.
Pogrešno vaspitanje.
Ulagala sam veliki napor kako bi me saslušali, ili makar samo čuli. Naposletku bih od tog silnog naprezanja osetila samo još veću frustraciju i usamljenost. Pitala bih se “zašto me ne razumeju?” Počela sam da sumnjam u sebe, u sopstvenu vrednost, a to bi pojačalo moj osećaj usamljenosti. Tražeći izlaz iz tog začaranog kruga nerazumevanja – frustracije – usamljenosti, sve dublje bih tonula u dalje objašnjavanje i ubeđivanje. I tako unedogled.
Naposletku mi se dešavalo da pomislim da su ljudi za čije sam se odobravanje borila u pravu. Možda ja kao osoba i ne vredim dovoljno, možda sam satkana od gluposti, isterujem pogrešne stavove i načela, jer – da vredim ne bih bila usamljena.
Strašno je kada ste usamljeni. Kada sebe dovedete u takvo stanje da biste uradili bilo šta, samo da vas prihvate, da vas pogledaju, da vas vole.
Potrebno je mnogo snage i hrabrosti da bi se izašlo iz tog začaranog kruga.
Ja i dalje želim da me razumeju, da prihvate ono što radim i govorim. Međutim, to mi više nije najvažnija stvar na svetu. Drago mi je kada osetim da moje reči nailaze na odaziv, ali mi validacija više nije neophodna. Biće da sam sa godinama, nakon mnogo grešaka, nakon veoma teške faze samoće i depresije, došla do tačke kada više nisam imala kud. Uspela sam da iskoračim iz zatvora stresa, nesigurnosti, straha.
Kako? Malo pomalo, jer vreme je čudo. Jer sam morala.
Bude li vam se ikada desilo da pomislite:
On se loše poneo prema meni, zar je moguće da ne razume kako se ja osećam? Moram da mu objasnim, kada bude razumeo valjda će sve biti drugačije.
Nemojte. Ako taj neko ne razume, znači, ili da ne želi da razume, ili da nije u stanju.
Ako ne želi, onda ta osoba nije za vas.
Ako nije u stanju da vas razume, nemojte dalje trošiti vreme, energiju, emociju.
Život je previše kratak. Shvatite to na vreme.
Nađete li se u ovoj situaciji:
Požalila sam se drugarici, a ona nije razumela, na kraju smo se posvađale. Ali drugarica mi je, a ne razume šta pričam ili šta osećam… biće da joj nisam dobro objasnila.
Nemojte. Prijatelji koji nisu u stanju da vas prihvate onakvi kakvi jeste, koji upiru prstom u vaše promašaje i okrenu vam leđa – nisu vam prijatelji.
Lepo je kad vas ljudi razumeju. Lepo je kada slušaju to što imate da kažete. Ali najlepše je kada vam tuđe razumevanje nije potrebno, jer verujete u sebe i znate da ste dobra, pristojna i poštena osoba koja se ne plaši da iznese svoj stav, a da joj pri tome nije bitno hoće li dobiti aplauz ili ne.
Posvećeno svima kojima je sopstveno mišljenje najvažnije, jer znaju ko su.
Komentari 0