Stručnjaci poslednjih decenija uporno objašnjavaju roditeljima da ne treba da budu strogi i autoritarni ako žele da ih deca slušaju. Umesto toga, sve treba da postignu jasnim objašnjenjima i ubeđivanjem.
– Deca su vrlo brzo uočila pogodnosti koje pruža taj metod: treba samo da budu uporna i postići će sve što požele, objašnjava dečji psiholog Gordana Ačić za “Blic” i savetuje roditelje kako da se postave da bi smirili male svađalice.
Brzo okončajte raspravu
Već sa pet-šest godina neka deca osporavaju svaku odluku svojih roditelja. U stanju su da deset puta zaredom traže da im kupe čokoladu ili da ih puste crtani film, iako im je rečeno da nije trenutak za to. Iz iskustva znaju da se upornost obično isplati i da roditelji loše prolaze u “ratu iscrpljivanja”.
Da biste izbegli ovu vrstu problema, koji s godinama može čak da se pogorša, bolje je da mu odmah stavite do znanja da ta taktika ne prolazi. Osnovno pravilo: jasno i odlučno kažite šta je dozvoljeno, a šta zabranjeno. Kad definišete pravila, nemojte više da obraćate pažnju na njegovo negodovanje. Govorite mirisnim i ubedljivim glasom. Tako ćete izbeći nerviranje i zaoštravanje sukoba.
Ostanite pri svojim odlukama
Ako dete ne prihvata vaše “ne” kao odgovor, to znači da ono nije bilo dovoljno kategorično. Kako dete odrasta, rasprave postaju sve žučnije, a njegovi argumenti sve čvršći. Ako zna da će na kraju dobiti ono što želi, ono će početi da se poigrava čak i sa svojim glasom, koji će biti čas plačljiv, čas besan, čas umiljat… Trudiće se da pronađe ton koji će vas najlakše iznervirati ili dirnuti.
Jedino rešenje: budite konkretni i “afirmativni”. Tako, na primer, na pitanje: “Da li mogu da dobijem čokoladu?”, odgovor treba da glasi: “Ne, zato što će kroz pola sata biti ručak.” To je mnogo efikasnije nego da kažete: “Zar ne misliš da ćeš pokvariti apetit?” Isto tako: “Devet sati je, u krevet!” daje mnogo bolje rezultate nego: “Zar nije vreme za spavanje?” Ako se buni, dodajte: “Pravac krevet. Nećemo da se raspravljamo.”
Jasno definišite zabrane
Najvažnije je da budete sigurni u sebe i svoje odluke. Zato zabrane podelite u tri grupe: one o kojima ne može da se pregovara, one o kojima može da se pregovara i one na kojima ne insistirate previše.
Grupa o kojoj nema pregovora obuhvata zabrane koje se odnose na bezbednost (npr. igranje sa šibicama i sl.) i stvari do kojih vam je stalo, kao što je odlazak na spavanje u određeno vreme, završavanje svih školskih obaveza pre igre… U drugom slučaju reč je o stvarima o kojima svako može da iznese svoje mišljenje i o kojima može da se postigne dogovor. “U redu, možeš da ideš kod druga da se igrate, pod uslovom da prethodno pospremiš sobu.” Međutim, pošto ne možete uvek da budete prisutni na svim frontovima, vrlo je važno da budete spremni da popustite u nekim domenima. Uostalom, samo se po sebi podrazumeva da dete ima pravo na određenu dozu autonomije. Dozvole i zabrane se, dakle, vremenom menjaju.
Dobro razmislite pre nego što odgovorite
– Često se dešava da detetu kažemo “ne” bez razmišljanja i bez ikakvog razloga. Mnogo je bolje da izbrojite do deset pre nego što odgovorite da biste bili sigurni da će vaša odluka biti ispravna. Kad je jednom saopštite, nema više popuštanja. Osim ako se okolnosti ne promene ili se pojavi neki novi momenat.
“Moga druga majka pušta da uveče gleda televiziju do kasno.” Kako da znate da ste u pravu? Kako da ne počnete da sumnjate u sebe? Uzdajte se u svoj zdrav razum i recite: “Ne znam šta radi majka tvoga druga. U ovoj kući 10-godišnjaci noću spavaju, a ne gledaju televiziju.”
Komentari 0