Onda je usledio razvod… Borba za egzistenciju… Nisam imala ni vreme i sredstva za sebe… Izgubila sam se u kolotečini života. Drugačije nije moglo. Pošto smo živela samo sa Isidorom, nisam imala na koga da se oslonim. Moja porodica je uskakala, ali nisu bili blizu… Nisam znala šta su druženja bez dece. Nisam znala više kako izgleda luksuz poput kafe u kafiću ili pedikira. Dečiji rođendan u igraonici je bio jedini izalazak.
Dok sam se borila u tom vrtlogu života, u njega je ušao Željko. Bilo je nekako neprimetno. Polako sam se navikavala na luksuz kao što je odvesti dete u Mek ili luna park. Onda me je jednom pozvao na ručak. Tada sam trebala da ostavim Isidoru kod tetke. Željko je planirao da se ja malo odmorim bez deteta, da pojedem jedan obrok na miru. Oko samog ručka se trudio i te kako. Orli piletina je bila savršena. Taj prvi čiz kejk mi se nije baš dopao. Ali me je oduševila činjenica da je neko otišao da kupi kalup za kolač koji ja volim. Danas moj muž pravi najbolji čiz kejk na svetu. Doduše, sada sam je njega malo razmazila pa ne čini to više često kao pre. Tartar sos je bio odličan, domaći. Godinama kasnije sam saznala da nije domaći i to onda kada sam ga zamolila da mi pokaže kako se pravi.
Sećam se kada je Isidora dobila temperaturu. Nedelja je bila kao po Marfiju. Stižem u dežurni Dom zdravlja a on me tamo već čeka. Nakon toga me zove na ručak a on sa Isidorom sprema ručak dok ja spavam. Sve teže mi je padalo da budem samohrana majka.
Sećam se i kada mi je zafalio novac za rođendansku proslavu. Nije to bila samo materijalna pomoć. To je bio znak da imam na koga da se oslonim. Znak da više nisam sama sa svojim problemima.
Kako je Željko dublje ulazio u sve pore mog i Isidorinog života, tako sam i ja počela da uživam u nekim drugim stvarima. Počela sam ponovo da se osećam kao žena. I jeste čudno. Što je on češće spremao ručak, ja sam se osećala ženstvenijom. Što je on češće uzimao usisivač, ja sam se osećala poželjnijom. Mogla sam da odem sa drugaricama na kafu, imao je ko da pričuva Isidoru. Sećam se da su mi svi govorili da se više smejem u tom periodu. Moje police za kozmetikom su bile pune, nije razumeo čemu sve to ali mi je bilo simpatično. Sećam se da sam kupila sebi četiri haljine. I ako sam svaki dinar davala na Isidoru godinama unazad, te četiri haljine su bile znak da se budim ponovo ja.
Onda je na svake dve nedelje moja sestra uzimala Dodu na da prenoći a mi smo izlazili, pravio mi je najlepšu klopu na svetu. Ja sam napokon mogla da ne radim ništa. Da sad ja zavisim od drugog.
Pošto je taj trud oko mene isplatio i to se dokazalo sa par kg više, i to sam rešila. Skinula sam 18 kilograma a njegova podrška je bila neverovatna. Kupovao je i spremao hranu za njega i Isidoru da bih ja mogla da se bavim sobom. Neretko je spremao i za mene. Odraz u ogledalu je mene učinio ponosnom jer sam ja nešto uspela. Nešto što sam želela. Dobila sam na sigurnosti. Ipak najveći vetar u leđa je bio kada je rekao da je mene i upoznao sa viškom. Da me je takvu zavoleo. Da mu je svejedno da li imam 60 ili 70 jer on voli mene. Ali da će me uvek podržati jer to mene čini srećnom.
Isidora je u meni rodila majku, dala mi tu važnu životnu ulogu. Željko je u meni rodio ženu. Naučio me da ništa manje nisam bitna ja pored mog deteta. Da je bitno da i ja imam neke životne radnosti koje nisu vezane isključivo za moje dete. Da neću biti ništa lošija majka. I kada smo otišli na odmor bez dece, na tih pet naših dana, nisam osećala grižu savesti. Osećala sam se bogato, ispunjeno i slobodno…
Mi smo majke… I to nikada neće prestati da bude najbitnija stvar na svetu… Ali mi smo i žene… Ne samo kao supruge… Pokušajmo nekad sebi da budemo visoko na listi prioriteta.
Komentari 0