Ne trebaju vam strategije da beba prespava noć. Treba vam podsećanje na instinkt.

Pokušajte da budete imuni na ovakve savete. I ako vam neko kaže da grešite što uspavljujete, mazite, nunate svoje dete, ne slušajte ga. Ne verujte mu.

Mnogi roditelji se trude da nateraju date da spava samo. Veruju da je tako za njih bolje. Naša kultura neguje takav stav. Naše društvo ga neguje. Znate li zašto?

Zato što je tako lakše.

Zato što je profitabilnije.

Zato što je, iz nekog razloga, postalo socijalno prihvatljivije da dete zaspi u nekoj skupoj ljuljalici na baterije koja vibrira, nego u naručju roditelja.

Ali znate šta je problem te industrije koja želi da utrenira bebe? To što im bebe ne veruju. A polako prestaju i roditelji.

Mame koje uspavljuju decu na dojci.

Tate koje spavaju sa decom.

Mame koje doje i noću.

Tate koje leže strpljivo pored svoje dece onoliko dugo koliko im je potrebno da zaspe.

Ako smo dovoljno spremni da slušamo, naša deca će nam reći tačno šta im je potrebno. A jednostavno je.

Potrebni smo im mi. Potrebna im je ta čvrsta veza sa nama. Kontakt. Sigurnost.

A ako ćemo biti iskreni, i nama su potrebne te iste stvari. Samo smo naučeni da potisnemo to osećanje. Da sumnjamo u svoje instinkte. Da poričemo one navike koje su stvorile čovečanstvo.

Pa mi smo, na kraju krajeva, društveni sisari. Mi nosimo svoje mlade. Mi smo stvoreni za zajedničko spavanje.

Biološki je potpuno normalno dojiti godinu, dve, tri godine da bi dete zaspalo i u toku noći.

Razvojno je normalno da se dete od 18 meseci budi više puta noću.

I da, teško je. Ali ne, nisu roditelji zbog toga postali rekviziti za spavanje svojoj deci. Nije dojenje zbog toga krivo što se dete budi. I sve to ne znači da naša deca imaju problem sa snom.

To znači da spavaju kao bebe, ne kao odrasli. To znači da ostaju u onoj fazi lakšeg sna, kao što je i priroda predvidela, kako bi se zaštitili od SIDS-a (sindroma iznenadne smrti). To znači da je vaše noćno mleko izvor melatonina, hormona koji smiruje dete i pomaže mu da zaspi. To znači da vaš dodir smiruje, stabilizuje im rad srca, reguliše temperaturu i stimuliše disanje.

To znači da samo idete onim putem kojim su i naši davni preci išli, kada su ležali uz svoje mladunce i odgovarali na njihove potrebe sve dok oni sami nisu odlučili da su dovoljno samostalni.

Dok je sunce visoko na nebu, odgovaramo na dečje potrebe. Kad sunce zađe – ignorišemo. Čista besmislica.

Kada odlučimo da prihvatimo realnost sa svojim detetom onakva kakva jeste, umesto što pokušavamo da stvorimo onu koju smo zamislili, onda smo spremni da razumemo koren problema. I kad se borimo sa izazovima roditeljstva, ne trebaju nam brza rešenja, potrebna nam je podrška. Neko ko će reći da je u redu izgubiti strpljenje, ko će reći da nije tačno da ne smemo da spavamo sa svojom decom. Neko ko će skuvati ručak, složiti veš, pričuvati bebu dok se istuširamo. Neko ko će nas podsetiti da sve žrtve koje sada činimo, imaju i te kako smisla.

Ne dozvolite drugima da grade vaš odnos sa decom.

Koristite noći za noćna maženja, jutra za buđenje poljupcima.

Odgovarajte na potrebe svog deteta.

Učite svoju bebu od prvih dana da se slobodno može pouzdati u to da ćete uvek doći.

Uveravajte je da će u vašem naručju imati utočište uvek, da neće to ničim morati da zasluži.

Njihov mozak brzo raste, a vi sigurno želite da mu usadite zdrave emocionalne obrasce i naučite ga da su njegove potrebe važne.

I bez obzira šta vam neko drugi kaže, fizički je nemoguće da razmazite bebu tako što ćete odgovarati na njene potrebe. Bebe ne manipulišu, one komuniciraju. Zato verujte instinktima, I svom detetu.

Prevela: A. Cvjetić

Izvor: www.raisedgood.com / Zelena ucionica