(Ne)opravdano žrtvovanje lične sreće

Kaže se „Bolje dobar razvod nego loš brak“. Neki pak, najčešće zbog dece, pre biraju ostanak u braku u kom nisu srećni. To čine jer smatraju da bi razvodom ostali bez stvarnosti koju su za sebe kreirali, a u kojoj deca imaju važnu ulogu, da bi izgubili mogućnost da ih svakodnevno viđaju, vaspitavaju, da bi ih na neki način emotivno osakatili. Zbog toga trpe nezadovoljstvo, nedostatak ljubavi prema partneru, a neretko i sa njegove strane, hladnoću koja im sve više steže srca, samo da bi decu ostavili u toplom roditeljskom domu. A koliko je zapravo to dobro za sve?

– Kada dođu deca, onda ona i on nisu više jedno drugom žena i muž, nego su i majka i otac. Pojavljuju se nove uloge koje ih povezuju kroz brigu o deci. Kada nastane neslaganje između njih kao muža i žene, oni mogu da se psihološki „presele“ u uloge mame i tate jer između tih uloga nema neslaganja – kaže dr Zoran Milivojević, psihoterapeut.

– Oni mogu da provode vreme u tim ulogama razgovarajući o deci i brinući se o njima, zapostavljajući uloge muža i žene. Tokom vremena, oni ostaju bliski kao roditelji, ali se otuđuju kao supružnici. To onda čini tipičan „roditeljski brak“ kojeg upravo povezuju deca. U našoj kulturi, ljudi koji su nezadovoljni odnosom sa partnerom i koji su našli ljubavnika ili ljubavnicu, uglavnom ne žele da se razvedu jer se plaše da će to da ima negativne posledice na decu. Oni se osećaju krivim i misle da su sebični ako se odluče za svoju sreću, smatrajući da će uništiti dečju. Nekada ljubavnica godinama čeka njega da se razvede i, pošto on to ne čini, smatra da on ipak voli svoju ženu. Ali on ostaje u braku u kojem je nezadovoljan upravo zbog toga što ne želi da „povredi“ decu.

Ima doživljaj da mora svoju sreću da žrtvuje radi dečje sreće. U mnogim primerima, upravo odnos prema deci ljude sprečava da se razvedu i utiče da oni ostaju u nezadovoljavajućim odnosima. Ovo lično žrtvovanje zbog dece je neopravdano. Zabluda je da deca moraju da budu žrtve razvoda. Ako se ljudi razvedu civilizovano i ako nastave da budu odgovorni roditelji nakon razvoda, deca neće imati nikave traume i izrašće u mentalno zdrave i zadovoljne osobe.

Sami odlučujemo

Kakve posledice život u takvoj zajednici ostavlja po decu? Pretpostavljamo da osećaju tenziju, pa i pasivnu agresiju među roditeljima.

– Odrasli bi trebalo da imaju dobre odnose zbog sebe, a ne zbog dece. Oni mogu da glume dobre odnose, ali to verovatno neće dugo trajati. Ne treba precenjivati uticaj na decu. Svakako da je najbolje kada se mama i tata dobro slažu, ali i pasivna agresija i tenzija su bolje od nasilja, alkoholizma i drugih vrsta zlostavljanja. Nekada je bolje ostati u lošem braku nego razvesti se, tako da ovu odluku uvek treba prepustiti samoj osobi i ne treba je, ako nam je to neko blizak, nagovarati da učini ovo ili ono. Ona treba sama da odluči, a prijatelji i rođaci su ti koji treba da je u tome podrže i pomognu joj oko dece.

Postoji li mogućnost da deca usvoje takve obrasce ponašanja i „preslikaju“ ih na svoje ljubavne odnose?

– Svakako da deca usvajaju obrasce, ali to je veoma kompleksno zato što, pored roditelja, na decu veoma moćno utiču mediji i vršnjaci. Ako su deca bila zadovoljna odnosima svojih roditelja oni teže ka tome da ih ponove. Ako su bila nezadovoljna, kada odrastu traže nove modele jer ne žele da budu kao roditelji. To se naročito odnosi na devojke koje u svojim majkama vide žrtve i ne žele da i same to budu, tako da traže druge uzore koje pokušavaju da imitiraju u svom ljubavnom životu.

Sa koliko godina deca već jasno mogu da uvide da među roditeljima nije sve onako kako bi trebalo da bude?

– Ako se roditelji otvoreno i grubo svađaju, onda već od druge godine. Ako se roditelji svađaju kada dete nije tu, ako glume pred decom, onda već oko četvrte godine mogu da zaključe da nešto nije u redu između mame i tate.

Šta se prilikom takvog izbora dešava sa partnerima? Kada gledamo iz njihove pozicije, imamo li pravo da sopstveni život žrtvujemo zbog drugih?

– Ne treba se žrtvovati zbog drugih, ako za to ne postoje neki posebni razlozi. Svako ima pravo na sreću i zadovoljstvo, ali nema svako mogućnosti da sebi obezbedi kvalitetan život. I zato svako procenjuje za sebe da li da se žrtvuje, koliko dugo i kada treba da prestane. Žrtvovanje svakako nije dobro, ni u emotivnom ni u fizičkom smislu, ali svako procenjuje za sebe šta gubi a šta dobija.

A kad mališani odrastu…

Imaju li takvi brakovi budućnost kad deca odrastu?

– Kako koji. Oni koji su u braku samo zbog dece, kada deca odrastu gube taj argument. Da li će se tada razvesti zavisi od toga kako procenjuju sebe, svoje sposobnosti i kakve im se šanse nude u životu. Neki se tada razvedu, bilo da nađu nekog drugog ili da ostaju sami. Neki odluče da ostanu zajedno, ali to obično nisu zadovoljavajući brakovi. U svakom slučaju, odrastanje dece i odvajanje od roditelja je ono što izaziva krizu u ovim brakovima. Iz tog razloga neki roditelji sabotiraju i odrastanje i odvajanje odrasle dece, tako što ih zadržavaju kod kuće i što se ponašaju prema njima kao da nisu odrasli jer su im potrebni mama i tata.

Kako „preseći“ i ipak se razvesti?

– Razni ljudi se nalaze u raznim životnim pozicijama, tako da je teško davati recepte. Svako treba sam da proceni šta je za njega bolje, a nekada šta je manje zlo: ostati ili otići iz veze. U toj proceni učestvuje veoma veliki broj varijabli, tako da je svaki slučaj specifičan. Ono što praksa pokazuje jeste da se ljudi odlučuju na razvod onda kada su za to spremni. Nekada je tome prethodio proces od nekoliko godina, koliko im je trebalo da prestanu da se nadaju da će biti bolje i da se pripreme i emotivno i praktično za razvod. U nekim slučajevima je najteže pripremiti partnera da prihvati razvod kao tužnu, ali nužnu odluku.

POSLEDICE

Istraživanja E. Mejvis Heterington i Džona Kelija, za knjigu „U dobru i zlu: Razmatranje razvoda“, pokazuju da se gotovo 80 odsto dece posle razvoda roditelja oseća podjednako dobro kao i ona iz skladnih porodica. Ključni izazov je osigurati da majka i otac sarađuju prilikom roditeljstva, zbog dobrobiti dece. Takav stav i obaveza čine sam proces razvoda manje bolnim i više doprinose odgajanju uspešne dece.