Neplodnost, gde to boli?

O muškom sterilitetu se ćuti

I kod nas i u svetu se često, i sasvim pogrešno, na prvu loptu pretpostavlja da je problem u ženi. Statistika kaže da je problem „u ženi“ u 35 odsto slučajeva, ali je u isto toliko slučajeva problem „u muškarcu“. Oba partnera imaju problem u oko 20 odsto slučajeva, dok kod oko 10 odsto parova uzrok ostaje neobjašnjen.

„Muški sterilitet nosi određenu težinu, jer se muškarci teže suočavaju sa lošom dijagnozom, naročito ako je u pitanju azoospermija. Azoospremija je stanje u kojem testisi ne proizvode spermatozoide ili je moguća produkcija spermatozoida ali zbog prepreka u semevodima spermatozoidi ne dospevaju u ejakulat i pri mikroskopskom pregledu se ne nalaze“, kaže naša sagovornica.

„U poslednjih 30 godina je za 30 odsto povećan procenat muškog steriliteta. A opet, toliko često je spermogram poslednja analiza koja se radi. Tek kad žena već prođe sve što su lekari pristali da urade… sve analize… vrlo često muškarci će se tek tada odlučiti da urade spermogram.

Dodatni problem je što parove kod kojih je problem azoospermija RFZO ne prepoznaje, tako da su parovi sa muškim sterilitetom prepušteni sami sebi. Zašto? Zato što za pokušaje VTO o trošku Fonda postoji niz uslova koje par mora da ispuni, između ostalog da muškarac ima žive i morfološki ispravne spermatozoide i da žena ima dovoljnu ovarijalnu rezervu“, objašnjava ona.

Šta donosi novi Pravilnik o biomedicinski potpomognutoj oplodnji

Beba nije „projekat“, iako ponekad može da zvuči tako, kad čitate novine pa naiđete na neki tekst o poznatoj ličnosti koja se „ostvarila kao majka“ ili planira da se „ostvari kao majka“. Beba je ljubav. Samo što i ljubavi ponekad treba podrška sa strane.

Vantelesna oplodnja ne bi trebalo da bude tabu, nema tu nikakve misterije, i umesto da se o tome šapuće i da se deca rođena iz postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje posmatraju kao „drugačija“, evo šta bi trebalo da znate. Vrlo je jednostavno, u stvari. Vantelesna oplodnja nije „veštačka“ oplodnja. Nema tu ničega veštačkog. Ima samo ljubavi i želje da žena i muškarac koji se vole postanu mama i tata. Nažalost, ima i prepreka na putu toj želji, administrativnih i finansijskih…

Krajem avgusta ove godine, na snagu je stupio novi Pravilnik o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognute oplodnje.

Uslovi za uključivanje u lečenje neplodnosti su iscrpljene druge mogućnosti lečenja steriliteta, da žena ima manje od 42 godine u trenutku prolaska drugostepene komisije, da je očuvana funkcija jajnika i da je indeks telesne mase žene manji od 30. Za muškarce, uključivanje u postupak je moguće u svim oblicima subfertilnosti uz postojanje živih ili morfološki ispravnih spermatozoida u ejakulatu.

Pravo na tri pokušaja vantelesne oplodnje o trošku Fonda ima žena do navršene 42. godine života, a u jednom postupku se o trošku države obezbeđuje i zamrzavanje do šest embriona, sa rokom čuvanja od pet godina.

A onda dolazimo i do drugog pokušaja… Iako je objavljeno da država pokriva troškove i za drugo dete, za parove koji su već jedno dete dobili iz VTO o trošku RFZO, to je samo formalno tačno. Država plaća i pokušaje za drugo dete, ALI samo ukoliko je žena u postojećoj zajednici dobila jedno dete iz postupaka VTO a NIJE ISKORISTILA sva tri pokušaja. To u praksi znači da država parovima koji prođu komisiju omogućava ukupno tri pokušaja. Pa ako prvu bebu dobijete iz prvog pokušaja, „ostaju vam“ još dve šanse za drugu bebu. Ali, ako prvu bebu dobijete „iz trećeg“, država neće pokriti vaše pokušaje da toj bebi rodite brata ili sestru, a to, moramo da primetimo, nije isto što i „država plaća VTO i za drugo dete“. Nažalost.

Novi Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji nudi neke mogućnosti koje do sada pacijentima u Srbiji nisu bile na raspolaganju, i zbog kojih su mnogi parovi odlazili na vantelesnu u Prag ili Solun, na primer, izlažući se dodatnim troškovima i dodatnom stresu.

Novi Zakon definiše kakav tim lekara mora imati zdravstvena ustanova da bi se mogla smatrati centrom za biomedicinski potpomognutu oplodnju, a koji čine specijalista ginekologije sa užom specijalnošću fertilitet, embriolog, urolog i medicinsko-laboratorijski tehničar.

Takođe, definisano je i ko sve može da se podvrgne procesu biomedicinki potpomognute oplodnje: bračni odnosno vanbračni partneri, punoletna i poslovno sposobna sama žena, i žena ili muškarac koji su upotrebu svojih reproduktivnih ćelija odložili iz medicinskih razloga.

Muškarac, dakle, ne može samostalno ući u ovaj proces, jer sistem ne poznaje kategoriju surogat majčinstva, ali žena može.

Definisano je, takođe, da se zamrznute ćelije i embrioni o trošku države mogu čuvati pet godina, a taj rok može se, uz molbu i opravdane razloge produžiti na još pet godina.

A onda stižemo i do donacije reproduktivnih ćelija ili embriona. Za primenu Zakona neophodni su i pravilnici koji bi trebalo da budu doneseni do novembra ove godine, ali, evo šta to znači…

Donacija podrazumeva primanje doniranog reproduktivnog materijala koji se koristi u procesu vantelesne oplodnje, što znači da paru može biti potrebna donirana jajna ćelija, doniran spermatozoid ili doniran embrion.

Ukoliko žena nema svojih reproduktivnih ćelija, za oplodnju se koriste jajne ćelije donatorke, ukoliko muškarac nema svojih spermatozoida, koriste se donirani spermatozoidi, a ukoliko par nema ni jajnih ćelija ni spermatozoida, korise se donirani embrioni.

Novi Zakon dozvoljava poklanjanje, tojest darivanje reproduktivnih ćelija ili embriona paru koji nije u mogućnosti da ima svoje reproduktivne ćelije ili embrione, što u stvari znači da je dozvoljeno preko Banke reproduktivnih ćelija donirati reproduktivne ćelije i embrione.

Striktno je zabranjeno nuđenje semenih ćelija, jajnih ćelija i embriona radi sticanja bilo kakve koristi.

Reproduktivne ćelije jednog davaoca, kao i darovani embrion jednog para, mogu se upotrebljavati za biomedicinski potpomognutu oplodnju samo jednog para ili jedne žene koja je sama u postupku.

Ali, dok na snagu ne stupe i podzakonska akta, nećemo znati kako će se to sprovoditi u praksi. Ostaje nam samo da se nadamo da će se to desiti uskoro. Jer među 400.000 parova koji žele bebu a ne mogu da je dobiju, mnogo je onih kojima vreme koje je država odredila kao „poslednji rok“, a to je do 42. godine života žene, ističe.