Foto: Freepik
Našle se tri porodice jednog vikenda da se prošetaju pa odvedu decu u bioskop. Usput svratili na igralište, deca se razjurila po spravama, neko se ljulja, neko ludira na vrtešci, neko skače po trampolini. Došlo vreme da se krene na film, međutim, jedan sinak neće da izađe iz trampoline. Njemu se još skače. Čekaju ga. On ne pokazuje nameru da izađe. Njegovi roditelji onako izokola pokušavaju da ga ubede. Nema reakcije. Vreme prolazi. Svi su već malo nervozni. Film počinje za 15 minuta, ako se odmah nešto ne desi, ništa od plana. Njegovi roditelji kao da se polako mire sa sudbinom. Izaći će kad odluči, šta je tu je. Druge dve porodice ne znaju šta da rade, da li da krenu i ostave prijatelje, da li da odustanu. Na kraju ipak kreću, iako već vide da su zakasnili. Njihovi prijatelji ostaju sa svojim sinom, naizgled nimalo izbačeni iz takta promenom planova. Sve je ok, sve je sjajno. Nemaju oni nikakav problem, ne.
Međutim, ako je sve tako bajno-sjajno, zašto su se našli u neprijatnoj situaciji? Ako je sin od pet godina taj koji, faktički, donosi odluke u njihovoj porodici, i ako to njima odgovara, zašto oni onda pokušavaju da nešto urade na svoju ruku, poput odlaska u bioskop? Očigledno, funkcionisanje ove porodice ne ide najbolje. Roditelji nisu načisto kako treba da se postave i posledica je da nemaju kontrolu nad situacijom. Oni, koji treba da zarade za krov nad glavom, račune, hranu, odeću, organizuju svakodnevni odlazak na posao, u vrtić, kod lekara, na spavanje i sve ostalo – ne znaju šta će raditi i gde će biti ni za 15 minuta, jer ne zavisi od njih. Da li onda mogu da budu zadovoljni stanjem stvari, koliko god se smeškali i pravili da je sve u redu?
Naravno da ispod te površinske ravnodušnosti oni nisu zadovoljni. Verovatno se osećaju kao da je roditeljstvo jako stresan zadatak i želeli bi da im bude lakše, ali pošto ne umeju da prepoznaju u čemu je tačno problem, ne znaju ni šta da preduzmu. Misle da je prosto jako teško imati dete. Kada se nađu sa drugim roditeljima međusobno se jadaju, i nastavljaju da se pate. Pate često i oni pored njih, jer se posledice prelivaju i na njihove živote, kao u slučaju prijatelja koji su zakasnili na film.
Zašto oni ne vide svoj problem? Zato što je za njih suviše bolno da ga vide, jer ne znaju šta bi sa njim. Žmure jer im deluje nerešivo. Jer njihov problem nije – na koji način će svoje dete da ubede da izađe iz te trampoline, ili kako da ga nagovore da ode na spavanje ili pođe u vrtić – tada bi već mogli nešto da preuzmu, da probaju ovaj ili onaj pristup, zato što bi imali postavljen neki cilj.
Njihov problem je dublji. Oni su toliko zbunjeni porukama koje dobijaju sa svih strana, da ne znaju koji im je cilj. Nisu sigurni da li uopšte, ikako, ikada smeju da intervenišu. Strahuju da je svaki pristup vrsta rušenja ličnosti deteta, narušavanja njegovog integriteta, granica, pokazivanje da ne vidimo zaista svoje dete, nanošenje rana sa nesagledivim posledicama. U mini anketi koju sam nedavno sprovela na svom Instagramu, 40% vas je izjavilo da mu je u situacijama ovog tipa najveći problem upravo taj što niste sigurni da li uopšte nešto treba da preuzmete. Kako i da znate, kad je svaka vaša odluka, a roditelj ih svakog dana donosi na hiljade, postala pitanje (upropašćenog) života i smrti.
Evo na šta recimo mislim. Ovo je poruka na koju sam više puta naletela na društvenim mrežama:
“Možda će detetovo ponašanje ponekad upropastiti doživljaj svima prisutnima, ali suzdržavanje od takvog ponašanja moglo bi mu upropastiti život”.
Za dve decenije koliko se bavim pisanjem i medijima, dobro sam naučila jednu istinu – svako vaše reči razume na svoj način. Svi mi imamo svoja predubeđenja, način na koji nam se stvaraju asocijacije, mislimo na određenom nivou znanja, iskustva. Sve poruke koje stižu do nas dešifrujemo u svom ključu. I što su poruke neodređenije, to više u njih projektujemo sebe i svoje strahove.
Mlad, neiskusan i nesiguran roditelj od svega rečenog vrlo lako će izvući zaključak da ćemo dete uništiti “za vjek i vjekova” ako mu branimo bilo kakvo ponašanje. Štetnost grubog slamanja detetove volje autoritarnim metodama izjednačiće sa štetnošću svakog nametanja volje roditelja. Da li bi intervencija roditelja na igralištu sa početka priče mogla bude tako sudbonosna? Možda, ako bi bila gruba, nasilna, ponižavajuća, ako bi se ponavljala svaki put. Međutim, da li bi roditelji mogli da reše situaciju na neki netraumatizujući način i da ipak stignu na film, ili šta god da je bilo plan? Krajnje verovatno.
Zbog toga mislim da je veoma važno da iza ovakvih snažnih poruka koje bude roditeljske strahove sledi pojašnjenje na kakve situacije se one tačno odnose a na koje ne. Ako tog pojašnjenja nema, ako niste sigurni kako da rečeno shvatite, zanemarite poruku. Stigla je na pogrešnu adresu. Potražite savet nekog ko vas manje zbunjuje ili plaši. Mi biramo kome ćemo da verujemo i koje ćemo od ponuđenih saveta da prihvatimo, a od toga kako biramo, zavisi i kako će nama i našoj deci biti.
Nesiguran roditelj praktično poziva dete da preuzme kontrolu. Dete to ne radi zato što je zlo, bezobrazno i drsko, već zato što vidi da vi nemate pojma šta radite. Vaša nesigurnost i zbunjenost mu pokazuju da ono treba da donosi odluke, a prkos i destruktivno ponašanje su znak da mu takva porodična dinamika nimalo ne prija.
Ono što je dobro je da ne morate da žmurite pred ovim problemom jer on nije nerešiv. Nećete upropastiti život detetu ako ga povremeno frustrirate, dokle god je vaš odnos generalno blizak i topao. Ako smo većinu vremena posvećeni, ako smo spremni za preispitivanje svojih odluka i spremni da se menjamo, na dobrom smo putu i kada detetu namećemo granice. Dete jeste ličnost koja zahteva poštovanje i uvažavanje ali ono još nema kapacitete da bi moglo da preuzme odgovornost za veliki deo brige o sebi, a nije još kompetentno ni da vodi računa o potrebama drugih, na primer vaših prijatelja.
Ako birate da ništa ne činite, takođe ste doneli odluku, samo da li je najsrećnija? Odgovornost je vaša, preuzeli je vi ili ne, jer posledice snosite vaše dete i vi. Vaše zadovoljstvo ili nezadovoljstvo roditeljstvom i životom direktan je pokazatelj toga da li imate problem. A vaša spremnost da ga vidite i priznate je preduslov njegovog rešavanja, jer ono što ne vidite, ne možete ni da promenite.
Jovana Papan
Komentari 0