Ni dečja dobrota nije na ceni. I kada okrenuti drugi obraz?

Ima li smisla u današnje vreme odgajati dete da bude pošten i dobar čovek, pitanje je koji mi se vrti u glavi još od kada je pre nekoliko meseci ispod jednog mog teksta jedna moja čitateljka postavila pitanje – što je to uopšte dobar čovek…? Da, istina je da se moralne vrednosti baš i ne veličaju poslednjih dana pa opet ja nekako ne mislim (ne znam, možda sam idealista) da to ima veze sa današnjim ili bilo kojim vremenom.

Mišljenja sam da je dobrih, pa tako i loših, bilo uvek i biće uvek. I da je od kada je sveta i veka loših bilo više. Mene su moji roditelji odgajali da budem i dobra i poštena, da puštam starije da sednu, trudnice preko reda, da ne kradem, da nikome ne činim ni ne želim loše, da učim i radim i da verujem da će mi od toga svega biti dobro. Svega toga se i držim i ne mogu reći da mi je nešto osobito loše

I moj sin je za sada dobar koliko jedan 2,5-godišnjak može biti dobar. Ne tuče se, ne svađa se, sa svima deli svoje igračke, čak ni ne vrišti onako kako mnoga mala deca to čine. Ali ta njegova dobrota, čini se, polako postaje i problem, a moja bolja polovina i ja zapravo ne znamo da se postavimo u situaciji koja nas sve češće zaskače. Primera radi, prošli vikend smo bili na jednom dečijem rođendanu.

Meni niko ništa ne da

Naš je sin poželeo da uzme autić za igranje i baš svaki koji je uzeo otelo bi mu drugo dete. Nije to njega previše uzrujalo, on bi samo uzeo sledeći. Negde na šestom, sedmom pokušaju okrenuo se prema meni i tužnim glasom mi objavio kako njemu niko ništa ne da. Znam da nije muljao jer sam celu situaciju posmatrala sa pristojne udaljenosti, kao neću da se mešam u dečija posla, mora sam da se snađe i sve tako… Iskreno, došlo mi je da puknem svakog od tih malih mangupa iza ušiju, da im otmem sve autiće i da ih slavodobitno predam svom pomirljivom mini Dalaj Lami. Jer ne samo da nije uspeo da se domogne autića već su se dvoje ‘najmoćnijih’ nekoliko puta na njega još i izdrali.

Budući da moj nezakoniti i ja baš ne vičemo ni na dete ni međusobno njemu je to, u najmanju ruku, čudno. Juče sam „malca“ pokupila u vrtiću. Kaže mi teta da ga je drugi „malac“ ugrizao za prst. Okej, reč je o inače dobrom detetu koji baš i ne napada drugu decu pa ajde. I sad dogodi se scena gde mama od tog dečaka kaže svom sinu kako se mora izvinuti mom sinu, a šta na to uradi moj sin? Moj sin kaže: Izvini. Nakon što smo izgladili frku i objasnili dečacima pravila ponašanja, ja sam shvatila da sam tužna.

Sve je to kao slatko i lepo, ali ja se sad već ozbiljno pitam da li je vreme da naučim dete da ne okreće drugi obraz kada ga po prvom neko tresne. I da li je sva moja propaganda o tome kako mora biti dobar i da ne sme nikoga da tuče, ni grize i kako mora da deli igračke zapravo – glupa. Jer retko ko oko nas je takav. I hoću li učiniti uslugu svom detetu ako ga učim da bude dobar i pošten. Baš i nisam više sigurna. Ozbiljno počinje da me nervira činjenica da se u parku igra kamenčićima dok mu drugi otimaju igračke. I koja je to granica koju roditelj u tim međudečjim sukobima ne sme da pređe?

Sećam se jedne scene iz mog detinjstva, a moram da napomenem da ja baš i nisam bila jako dobra. Uglavnom dobila sam batine od nekog klinca i pita mene moj tata šta je bilo. Ja sam mu sve priznala i rekla celu istinu. I to da sam klinca ja prva izvređala pa me onda tresnuo (zaslužila sam, ali tata nije brinuo za tuđu decu) i tad on mene pita pa zašto mu nisam vratila, a ja naivno kažem: Pa ne sme se tući. I kaže meni moj otac: Od sad sme, a taj mamin nauk zaboravi. Kad te neko tresne, ti njega tresni jače. Ako ne možeš, zovi mene pa ću ja.

Mama je umalo dobila infarkt, a ja novu dozu bezobrazluka. Uglavnom pravilo je bilo i da nikad ne smem da počnem prva, a sve ostalo je dopušteno. Uz to, naučio me je i par trikova za dobru tučnjavu. U narednih nekoliko meseci dobro sam prolazila u parku, a nakon nekog vremena više me niko nije dirao. Ni mene, ni moje igračke.

Kako dani prolaze sve mi se čini da ću i ja morati da objasnim mini Dalaj Lami par stvari o životu poput one – ko tebe kamenom, ti njega većim jer mi se sve ostalo čini kao put popločan s puno razočarenja.