Potrebno je naučiti dete jednostavnim duhovnim vredostima i razumevanju da ne treba da ga tretiraju kao nešto posebno. Možda su vršnjaci zbunjeni, ako je dete sa invaliditetom, da umesto da pobegnu, odu u pravcu njih. Da pokažu da se ne boje. Dete koje se nalazi unutar svog iskustva postaje mudrije.
Naučite dete da bude izvor radosti za sebe.
Da uči da prepoznaje i uživa u malim stvarima, svim dobrim stvarima u životu: svojim talentima i sposobnostima, lepoti zalaska sunca, poljupcu majke, radosti šteneta pri povratku kući. Sve se, “ dodaje na račun“ svih radosti života i unovči se kada neko pokuša da pokvari tvoj dan.
Ljudi mogu pocepati svesku, slomiti olovku, mogu da se sakriju, ali na radost koja živi u tebi- ne mogu da utiču.
I naučite dete strpljenju. U nekim situacijama, treba vam veliku količina strpljenja. Kada sam završavao srednju školu, nisam video nikakav izlaz. Činilo mi se da ismejavanju i mučenju nikad kraja. Nedostatak perspektive me gurnulo u depresiju i očaj. Kada bi neko počeo da me maltretira odmah sam pokušao da pobegnem.
Ali kad imamo strpljenje, onda imamo veliku pomoć. I tako sam naučio da gledam u budućnost, to je olakšalo moju patnju. Stalno sam mislio, „Ovaj momak će me mučiti celog života.“ Strpljenje bi mi rekao: „I ovo će proći.“
Komentari 0