A sve je počelo potpuno glupo… Pozvala me je učiteljica da dođem na razgovor, eto nikad ne dolazim na otvorena vrata pa da se vidimo malo, da mi ispriča šta je danas uradio…. Ništa, šta ću, dođem, čekam, saslušam. Svašta smo pričale, malo o njemu, više onako bezveze al’ reče ona na kraju razgovora: „Ovo moram da Vas posebno zamolim, molim Vas da na ovo obratite posebnu pažnju, da pričate sa njim da to ne radi, da ga kaznite ako treba i da budete istrajni u kazni“ i tako još sto rečenica uvoda da bi na kraju rekla „da mu objasnite da ne sme da trči na odmoru“.
Zateče me u momentu, pa mahinalno onako podanički rekoh „’Oću“.
Odjednom mi se upali lamica i upitah: „Ček’, kako mislite da ne trči na odmoru?!!! Zašto da ne trči?!!!!!!“ Tu ona iznese sve teze iz priručnika o bezbednosti dece u školi, te će da padne, te ajd što će da padne al’ ima da povredi još nekog dok pada, te će da se ugruvaju, te to nije dozvoljeno, neće ona da bude odgovorna, te će….“
Saslušah mirno sve te argumente zašto dečak od sedam godina ne sme da trči na odmoru, probah da objasnim da nemaju fizičko, da mu fali vazduha, da je u školi od 7-17h, da je mali.. Ma jok, da ne trči i tačka. Završismo razgovor i svaka odlazi svojim putem.
Ali ona ne zna…
Odjednom mi postaje jako hladno, baš kao onog dana kad sam gologuza i rasporena, početkom februara, ležala neprokrivena u šok sobi Gradske bolnice.
Komentari 0