Najmlađa grupa u vrtiću spava, a već svi stariji od 3 godine ne spavaju više. Najmlađi spavaju napolju. Bez obzira na godišnje doba. Dadilja jedno po jedno dete upakuje u skafander i smesti u kolica. Zatim prekrije kolica mrežicom protiv insekata i voza ih do sna. Kolica parkira tik uz velike prozore prostorija njihove grupice, i ostavi ih jedno po jedno da spavaju koliko žele. Ovo je rutina cele godine. I kada pada kiša, i ako je hladno. Tada se umesto mrežice za insekte navuče kišni prekrivač za kolica, i obezbedi dodatno ćebence. Kažu da sva deca obožavaju ovu dremku. Čak i oni koji nisu navikli da spavaju u kolicima. Polako i zajedno. Bez drame.Filozofija da nema boljeg sna od onog na svežem vazduhu negovala se i u Finskoj. Čak i na minus pet mame su ostavljale parkirana kolica ispred vrtića i puštale bebe da odspavaju na miru. Sve su bile dobro upakovane u skafandere. Ni jednoj nikada ništa nije falilo. Spavanje napolju se praktikuje sve do trenutka kada temperature padne ispod minus deset. Tada se spava unutra. Isto je i u Norveškoj.
Posle dremke, deca imaju različite aktivnosti. Zalivaju baštu, hrane žabu, brčkaju se u sobi za vodu, čitaju, pevaju, ili skaču u sobi sa loptama. Od 14.30 se služi sveze voće ili povrće koje deca ponesu i pogrickaju, a posle izlaze napolje i u dvorištu dočekuju roditelje. Pre polaska kući, svako dete je obavezno da vrati nekoliko igračaka na mesto. Grupice se izvode i u šetnje u blizini zabavišta, i u centar grada, do fjordova… Naravno, roditelj potpisuje saglasnost.
Na zidu su zalepljeni kolaži u obliku kućica i svako dete ima svoj. Na kolažima su slike mama, tata, baka i deka, kućnih ljubimaca… Onih kojima se dete raduje. Ako nastupi kriza, dadilje uz pomoć tih kolaža smiruju situaciju. Na svakoj stvarčici je napisano ime vlasnika. Ako se zagubi, sve je moguce pronaći u korpi izgubljeno-nađeno. Na ulazu su piši-briši table sa svim informacijama o vašem detetu za taj dan. Koliko je jelo a koliko spavalo. Dadilja roditelje obaveštava o svemu, a dodatno roditelji dobijaju mejl svakog petka sa planom aktivnosti za sledeću nedelju. Ne brane ni cucle, a ni pelene, dok dete samo ne odustane od njih. Ali ih vode i u starije grupe, pa po uzoru na velike, i oni sami usvajaju drugačije navike.
Načuh u nekom razgovoru da naši vrtići više ne izvode decu napolje na igranjac. Da su pacovi zaposeli prošle godine jedan vrtić u Novom Sadu. Da ne postoje stepenice za, nedaj boze, beg od požara, a sve u lamperiji. Ma i da zovu roditelje da dođu po dete već posle dva sata, jer plače.Sve se srozalo, ali zašto i deca trpe opšte ludilo. Nije moguće da nema bolje klope. Da nema love za jedan novi veliki vrtić?! Zar je moguće da jedna vaspitačica i dve asistentkinje vode grupu od 30 dece. Da roditelji pridikuju. Da su umorne i vaspitačice a i mame, od konstantne strepnje za sigurnost svog deteta dok mukotrpno riljaju za tužnih 200 – 300 evra.
Vrtić nije obaveza, već je dužnost svakog društva. I novac nema veze sa zdravim razumom kada je reč o deci u vrtićima. Njima samo ljubav, briga i posvećenost treba. Zašto im je i blato uskraćeno?! Pa blato je besplatno.“
Komentari 0