NURDOR i građani Srbije sagradili bolnicu u Nišu

Ve­o­ma smo po­no­sni i za­hval­ni svi­ma sa ko­ji­ma smo za­jed­nič­kim sna­ga­ma us­pe­li da sa­gra­di­mo bol­ni­cu za de­cu obo­le­lu od ma­lig­nih bo­le­sti i po­ka­že­mo ko­li­ka je moć ma­lih lju­di udru­že­nih u ve­li­kom i va­žnom ci­lju. A to je da sva­ko de­te u Sr­bi­ji ima naj­bo­lje uslo­ve le­če­nja i ne­ge, jer od to­ga za­vi­si i iz­le­če­nje, iz­ja­vi­la je za „Po­li­ti­ku” Jo­lan­da Ko­ro­ra, pred­sed­ni­ca Na­ci­o­nal­nog udru­že­nju ro­di­te­lja de­ce obo­le­le od ra­ka (Nur­dor).

Ova ne­vla­di­na orga­ni­za­ci­ja, ko­ja po­sle 15 go­di­na po­sto­ja­nja mo­že da se po­hva­li za­vid­nim re­zul­ta­ti­ma, osno­va­na je 2003. go­di­ne na ini­ci­ja­ti­vu ro­di­te­lja de­ce obo­le­le od ra­ka, iz­le­če­ne i pre­mi­nu­le, uz po­dr­šku me­di­cin­skog oso­blja.

– Ona je re­zul­tat sa­zna­nja da je po­ro­di­ca­ma neo­p­hod­na po­dr­ška ka­da se na­đu u te­škim tre­nu­ci­ma, pre sve­ga emo­tiv­na po­moć, ali i so­ci­jal­na po­put ra­znih pra­va: bo­lo­va­nja, na­dok­na­da i ka­sni­je za opo­ra­vak de­ce. Ve­ći­na po­ro­di­ca ne­ma nov­ca da ode na re­ha­bi­li­ta­ci­ju, a to je za ma­li­ša­ne mno­go va­žno zbog po­nov­nog vra­ća­nja me­đu vr­šnja­ke. Re­ci­mo le­če­nje od le­u­ke­mi­je tra­je oko dve go­di­ne. Oni sve to vre­me ne idu u ško­lu, pri to­me me­nja­ju fi­zi­o­no­mi­ju, po­sta­ju ose­tlji­vi­ji, po­sti­đe­ni iz­gle­dom, a mi ro­di­te­lji se s dru­ge stra­ne su­o­ča­va­mo sve vre­me sa ogrom­nim stra­hom i ne­iz­ve­sno­šću za nji­hov ži­vot – ob­ja­šnja­va Jo­lan­da ko­ja je i sa­ma 2003. go­di­ne le­če­ći svo­je de­te, pre ne­go što je osno­van Nur­dor, is­ku­si­la svu te­ži­nu bes­po­šted­ne bor­be.

– Pr­o­da­va­li su lju­di sve, da bi le­či­li naj­mi­li­je. De­ve­de­se­tih go­di­na pr­o­šlog ve­ka ro­di­te­lji su bi­li pri­nu­đe­ni da ku­pu­ju sku­pe ci­to­sta­ti­ke u Ma­đar­skoj, sa­da je to re­gu­li­sa­no i dr­ža­va to bes­plat­no omo­gu­ću­je – pri­ča na­ša sa­go­vor­ni­ca.

– Bi­la sam sa­ma na sve­tu i mi­sli­la da se ta­ko ne­što ni­ko­me ne de­ša­va sem me­ni. Mno­go bi mi zna­či­lo da sam ta­da zna­la da po­sto­je i dru­gi ro­di­te­lji i da po­sto­ji ne­ko ko je do­bro pr­o­šao, kao što je mo­je de­te osta­lo ži­vo. Za ro­di­te­lje je ključ­ni mo­me­nat na­da da je iz­le­če­nje mo­gu­će. Ve­ći­na su­o­če­na sa di­jag­no­zom mi­sli na kraj, jer na­ža­lost to je­ste pod­mu­kla i te­ška bo­lest – pri­ča nam Jo­lan­da do­da­ju­ći da su kre­nu­li sa udru­že­njem sti­dlji­vo, kao de­te ka­da pr­o­ho­da.

– Go­di­ne 2008. us­po­sta­vi­li smo sa­rad­nju sa ita­li­jan­skim udru­že­njem iz Bo­lo­nje, i to je bio pre­lom­ni tre­nu­tak. Oni su ta­da već ima­li ogrom­no is­ku­stvo, s ob­zi­rom na to da su osno­va­ni još se­dam­de­se­tih go­di­na pr­o­šlog ve­ka. Pre­po­zna­li su u na­ma že­lju, ener­gi­ju, tran­spa­rent­nost i već de­set go­di­na na­ma po­ma­žu, pla­ća­ju za­kup kan­ce­la­ri­je u Be­o­gra­du i jed­nog za­po­sle­nog. Svi osta­li su vo­lon­te­ri, ja ra­dim kao struč­ni sa­rad­nik na sto­čar­stvu na Po­ljo­pri­vred­nom fa­kul­te­tu u No­vom Sa­du i ov­de sam, što bi se re­klo, na „bož­joj pla­ti” – pri­ča pred­sed­ni­ca na­ci­o­nal­nog udru­že­nja.

Da­nas Nur­dor ima dve po­dru­žni­ce u Ni­šu i No­vom Sa­du, s tim što im je cen­tra­la u Be­o­gra­du.

– To su gra­do­vi u ko­ji­ma se naj­mla­đi le­če od ma­lig­nih bo­le­sti. U ta tri gra­da ima­mo ro­di­telj­ske ku­će, jed­nu od mno­go­broj­nih stva­ri za ko­ju smo se iz­bo­ri­li. One slu­že za sme­štaj ro­di­te­lja i de­ce ko­ja se le­če, a do­la­ze sa stra­ne da bi ima­li gde da bo­ra­ve u pa­u­zi iz­me­đu dve te­ra­pi­je. Tu mo­gu u sva­ko do­ba da do­đu otac, brat ili se­stra da bi se sa­ču­va­la bli­skost čla­no­va po­ro­di­ce. Zbog du­ge odvo­je­no­sti oko 70 od­sto bra­ko­va se raz­ve­de, bez ob­zi­ra na is­hod le­če­nja. Tu je sme­štaj pot­pu­no bes­pla­tan, ta­ko da ro­di­te­lji vi­še ni­su pri­mo­ra­ni da spa­va­ju u par­ku, autu ili kod rod­bi­ne – do­da­je na­ša sa­go­vor­ni­ca.

Ak­ci­ja „Pra­men na­de” 2010, ko­ju su po­dr­ža­li po­zna­te lič­no­sti ma­sov­nim ši­ša­njem, a me­di­ji zdu­šno pra­ti­li, bi­la je jak ve­tar u le­đa udru­že­nju ko­je je po­no­sno na po­ve­re­nje do­na­to­ra ko­je ču­va­ju, ka­ko ka­žu, kao ze­ni­cu svo­ga oka.

– Sva­kog da­na na saj­tu ažu­ri­ra­mo ula­zak nov­ca i pri­ka­zu­je­mo u di­nar gde je ko­li­ko oti­šlo, za ko­ju ak­ci­ju, kamp, ku­po­vi­nu opre­me, iz­grad­nju bol­ni­ce… Ima­mo sve ve­ću po­dr­šku po­je­di­na­ca i fir­mi ta­ko da je i bol­ni­ca iz­gra­đe­na do­na­ci­ja­ma do­brih lju­di – od te­me­lja, sa svim pa­pi­ri­ma do­zvo­la­ma, 750 kva­drat­nih me­ta­ra. To je u stva­ri deč­je he­ma­to-on­ko­lo­ško ode­lje­nje pri deč­joj in­ter­noj kli­ni­ci u Ni­šu. Bol­ni­ca će bi­ti vla­sni­štvo dr­ža­ve i sa tim ne­ma­mo pr­o­blem. Me­đu­tim, sta­lo nam je da se ka­že da je ini­ci­ja­ti­va i orga­ni­za­ci­ja ce­log pr­o­jek­ta od idej­nog re­še­nja do an­ga­žo­va­nja iz­vo­đa­ča i na­bav­ke opre­me po­te­kla od Nur­do­ra. Ta­da smo ma­šta­li i od­sa­nja­li je­dan lu­di san, ušli smo ha­zar­der­ski u pri­ču i, za­mi­sli­te slu­čaj­no­sti, 18. ma­ja 2016. po­lo­ži­li ka­men smo te­me­ljac, a za 18. maj 2018. za­ka­za­no je otva­ra­nje – za­do­volj­na je Jo­lan­da Ko­ro­ra.

Kli­ni­ka je ko­šta­la oko mi­li­on evra, od če­ga su 80 od­sto sred­stva ko­ja smo pri­ku­pi­li uz po­moć do­na­to­ra. Deo od 20 po­sto nam je na­dok­na­di­lo Mi­ni­star­stvo zdra­vlja re­fun­di­ra­ju­ći PDV ko­ji smo mo­ra­li da upla­ti­mo, jer po­re­za ni­smo bi­li oslo­bo­đe­ni. Za­to smo i bi­li lju­ti, jer ako već ne mo­že da po­mog­ne, zar da dr­ža­va za­ra­đu­je na na­ma, pi­ta­li smo se – se­ća se pred­sed­ni­ca Nur­do­ra. I ne po­su­sta­je. Ka­že, bi­ju još jed­nu ve­li­ku bit­ku pu­nih pet go­di­na, da se iz­me­na­ma za­ko­na o zdrav­stve­nom osi­gu­ra­nju ro­di­te­lji­ma de­ce obo­le­le od ra­ka odo­bri pra­vo na bo­lo­va­nje to­kom kom­plet­nog le­če­nja de­te­ta i pri­ma­nje 100 od­sto za­ra­de. Ka­že da to ni­je pu­no – od 30 do 50 ro­di­te­lja go­di­šnje u ce­loj Sr­bi­ji.