O čemu ćute ili lažu? Da li da se ljutimo?

Psihijatar Aleksandra Bubera kaže za portal B92 da se u odnosu roditelja i deteta mnogo pre njihovog tinejdžerskog uzrasta stvara atmosfera poverenja i da je, ukoliko to nije postignuto, bitno da roditelji odmah počnu da poboljšavaju odnose sa svojim tinejdžerima, da ih slušaju i razumeju.

„Tinejdžeri će nešto prećutati roditelju ukoliko smatraju da su napravili prestup za koji će biti kažnjeni ili ako se boje da će ih roditelj poniziti, vređati ili istući i tako sebi otežati nešto što im je već problem“, kaže doktorka.

Na pitanje da li roditelji treba da insistiraju na tome da im dete sve govori i kako da reaguju kad shvate da se to ipak ne dešava, ona je pojasnila da se mnogo pre tinejdžerskog uzrasta odredi da li će se dete poveravati roditelju, kao i da to zavisi od situacije u porodici, od toga kakav je model funkcionisanja i kakvi su uzročno-posledični mehanizmi.

„Ako se dete nečega stidi i veruje da će roditelji zbog toga da ih odbace – prećutaće. Isto će uraditi i u slučaju ako su već naučili da mogu lako da izmanipulišu roditelje i da je to najlakši način da se provuku sa svojim ponašanjem, za koje i sami negde znaju da je neadekvatno. Zato je važno da oni mnogo ranije znaju da ništa nije toliko strašno da bi bili sami u nekom problemu koji prevazilazi njihove moći rešavanja. Roditelji treba da budu glas razuma i konstruktivne kritike kada je to potrebno, na način koji će detetu pomoći da iz svoje greške nauči, a ne da se oseća postiđeno i poniženo.”

Bubera kaže i da, ukoliko su roditelji upućeni u to gde im se dete kreće i sa kim se druži, neće biti velikih iznenađenja dešavanjima.

“Ukoliko se ipak desi nešto roditelj nije još očekivao, ne treba da kriju od deteta da su iznenađeni, jer će dete to svakako primetiti. Bitno je da ne odemo u drugu suprotnost i od toga pravimo dramu. Kažemo da nas je to iznenadilo i zbog čega, uzmemo sebi vreme da razmislimo, udahnemo, izbrojimo do koliko god nam treba i onda racionalno i staloženo razgovaramo o okolnostima događaja i probamo da razumemo šta se desilo i kako je došlo do toga da je to za nas ‘prerano’ a za dete ‘na vreme’.”

Na pitanje kako roditelj treba da reaguje ako sazna na primer da njegov tinejdžer puši, odnosno da li više treba da se se brine što puši ili što laže, doktorka je rekla da je hitnije rešiti zašto laže.

“Ne znam odgovor da li treba roditelje više da brine ovo ili ono. Pušenje je svakako štetno, ali trenutno će veće posledice izazvati laganje. Zato se prvo treba pozabaviti tom temom. Da li dete laže iz straha od posledica ili laže zato što je već naviklo da tako najlakše izbegne posledice?“, rekla je Bubera.

Ona je pojasnila da je u prvom slučaju bitno da roditelj poboljša odnos sa detetom tako da dete shvati da je ono roditelju najvažnije i da će učiniti sve što može da shvati šta se dešava i da situaciju vrate na pravi kolosek.

Svakako, dete treba da shvati da je posledica laganja obično teža nego posledica istine i da „muvanjem i muljanjem“ zapravo čini sebi „magareću uslugu“, jer će na kraju ono od čega se „izvuče“ sada mnogo više da ga „košta“ kasnije. Kako u vezi sa pušenjem, tako i u vezi sa svim ostalim temama.

Ukoliko tinejdžer dođe sa žurke i roditelj primeti da je dete pod uticajem alkohola, da li je rešenje zabraniti odlaske na žurke? Bubera kaže da ceo incident roditelj i dete treba zajedno da ispitaju.

„Zajedno treba odrediti i konsekvencu za takvo ponašanje. Nekada će to biti privremena zabrana odlaska, a nekada nešto drugo. Zavisi od veličine učinjenog prestupa i štete po dete i po odnos poverenja sa roditeljima. Konsekvenca treba da bude primerena tome. I opet, dužnost roditelja je da bude pravičan, empatičan i sa dobro postavljenim granicama i u ovom slučaju“, rekla je ona.

Doktorka naglašava da prijateljstvo između roditelja i dece nije funkcionalno dok su deca tinejdžeri.

Ona je rekla da je za mnoge roditelje zastrašujuće i zabrinjavajuće jer nisu sigurni kako se dete u današnjem svetu oseća i kako stvari i odnosi funkcionišu.

„Nefunkcionalno je decu još dodatno zastrašivati. Bitno je izbeći da dođemo u stiuaciju da se dete inati, pa će uraditi suprotno od onoga što mu kažemo.. Mogli bismo to donekle da uporedimo sa vođenjem neke kompanije – ukoliko rukovodstvo hoće da kompanija radi funkcionalno, mora sarađivati sa radnicima, mora ih čuti, slušati i pregovarati do određene granice i znati kada treba da donese odluku po ‚svome‘, a kada treba da posluša savet iz ‚baze‘. Jedno bez drugoga ne može da funkcioniše“, rekla je Bubera.

Ona je roditeljima tinejdžera preporučila i da čitaju knjige o ovoj temi.

b92