Bicikli odlaze u istoriju?
Kao posledica opšte proliferacije paranoje, deca u Americi danas odrastaju uglavnom u zatvorenim prostorima, igrajući igrice ili surfujući po internetu. Kada i izađu napolje, to se odvija na strogo organizovan način, kao trening ili takmičenje. Samo 6% američke dece bejzbol danas igra „na svoju ruku“, tj. van škole ili kluba. Pored grupnih sportova, i vožnja bicikla, plivanje i pecanje sve više izumiru – u poslednjih deset godina opali su za jednu trećinu. Prodaja bicikala samo od 2000. do 2004. opala je za 21%, a bazeni se sve brže zatvaraju širom SAD-a.
„Organska“ deca
Kako bi pružila podršku drugima koji se osećaju kao ona, Škenazijeva je napravila blog pod nazivom Free Range Kids. U slobodnom prevodu, to su „prirodno gajena deca“, jer je u pitanju parafraza izraza „Free range chicken“ koji označava kokoške koje nisu industrijski gajene u kavezima već se slobodno kreću po dvorištu. Na njenom blogu, brojni roditelji ostavljaju svoja iskustva i ideje koje mogu pomoći u borbi protiv paranoidnog roditeljstva, šireći stav da pružanje malo sloboda deci, ne znači isto što i njihovo zapostavljanje. Takođe, da prezaštićivanje dece vama možda može umiriti savest, ali će njima definitivno naškoditi, budući da je osamostaljivanje nužan i prirodan deo odrastanja.
Deca bez prava na igru
Fenomen prezaštićenog deteta nije aktuelan samo u Sjedinjenim državama. Situacija je slična i u Britaniji, gde je tokom poslednjih decenija zabeleženo drastično smanjenje trajanja dečjeg boravka na otvorenom prostoru, kao i igre bez roditeljskog nadzora. Sračunato je čak, da je podrućje na kome se današnje prosečno devetogodišnje dete može kretati samostalno, devet puta manje nego što je bilo 1970. godine. Krivci za to, prema studijama, na prvom mestu su roditeljski strah od stranaca i saobraćaja. Oko 80% roditelja veruje da današnja deca odrastaju u mnogo nesigurnijem okruženju nego ranije. Međutim, uprkos tom vladajućem utisku, čini se da deca zapravo nikada nisu bila sigurnija nego što su sada – bezbednost dece danas je na mnogo višem nivou nego, na primer, 1970: ekstremni slučajevi kao što su otmice i ubistva, otprilike su iste učestalosti kao i pre pedeset godina, dok je broj su saobraćajnih nesreća sa dečjim žrtvama prepolovljen. I pored toga, pritisak povodom pitanja dečje bezbednosti stalno raste. Uticajni „Britanski medicinski žurnal“, na primer, pre nekoliko godina je u potpunosti zabranio upotrebu reči „nesreća“, budući da je prevladalo mišnjenje da se svaki neželjeni događaj može i mora izbeći, te da uvek postoji neko ko je za to odgovoran. Slučajne povrede koje ni Supermen ne bi mogao da spreči, pretvaraju se tako u „roditeljski nemar“, pa postaje, na primer, sasvim normalno da mame daju prvi zalogaj čvrste hrane svojoj bebi u prisustvu lekara zbog opasnosti od gušenja, sve češće se mogu videti tek prohodala deca kako nose kacige, a jedna trećina američkih đaka u školu ne polazi bez antibakterijskog gela.
Škole bez igrališta
Predškolske ustanove i škole postaju dežurni krivci za sve što se desi dok su deca pod njihovim nadzorom – pa bio to i slučajni sudar glavama dvoje nepažljivih vršnjaka koji se igraju „šugice“. To ih, sa jedne strane, tera da budu krajnje odgovorni u svom poslu. Sa druge, takav pritisak podstiče ih da uvode neka radikalna rešenja, koja su u suštini mnogo štetnija po decu nego mogućnost povremenog zadobijanja čvoruge, a koja se obično svode na izbacivanje svih onih aktivnosti koje bi eventualno mogle da budu rizične, od baratanja ekserima na časovima tehničkog obrazovanja, pa do korišćenja tiganja na času domaćinstva. Odmori između časova sve više se provode sedeći u klupama – 40.000 američkih škola ukinulo je odmore između časova, i zamenilo ih aktivnostima poput „razgibavanja“ pod nadzorom nastavnika. Mnoge škole su u tom duhu čak potpuno zabranile dečje trčanje na igralištu, o izazovnijim stvarima da i ne govorimo. Jedna od najvećih državnih škola u Britaniji koja je nedavno sagrađena, ostavljena je u potpunosti bez igrališta, upravo iz razloga dečje bezbednosti.
Komentari 0