Očekivanja

Koliko zbunjujućih poruka u jednoj rečenici za dete, a sasvim razumljivih za odraslog, koji ih izgovara. S tim da ako ih je roditelj izgovorio kao putokaz detetu, bilo bi poželjno da ih je sročio tako da detetu budu lako razumljive i prihvatljive.

Kakve poruke šaljemo deci? Da li kao iz navedenog primera, da li jasne ili dvosmislene ili možda drugačije od onoga kako sami živimo? Možemo deci neprekidno da govorimo da je zdravo da peru zube ujutro i uveče obavezno, preko dana ako su prilici nakon obroka. I to je u redu. Možemo deci da govorimo da je lepše i zdravije da veče završe uz čitanje knjige. Ima mnogo primera gde deci dajemo uputstva kako zdravo da se hrane, sa akcentom recimo na šargarepu. Da je prihvatljivo da prljavi veš uvek stave u korpu za veš i nameste krevet nakon ustajanja. Da se voda pije pola sata pre obroka, da nije zdravo zalivati zalogaje vodom ili još gore sokovima, a da vodu neposredno nakon obroka piju samo ako su mnogo žedna, jer se hrana bolje vari ako se sa vodom sačeka. Situacija je bezbroj. Ajmo redom.

Šta se dešava ako roditelj retko ostavi veš u  korpu za veš ili ako nije sklon da tako revnosno pere zube, kako decu uči rečima? Ili ako roditelj umesto knjige gleda program na televiziji, a pri tome ne može ni da pogleda šargarepu, naravno obožava da pije vodu odmah posle obroka. Da još jasnije obojimo primer, recimo vode. Ona se i u vrtićima deci servira nakon obroka, da se ne napiju previše, jer onda neće moći da ručaju. Umesto da se voda da deci pre nego što ručak i počne.

Navela sam veoma banalne primere, svesno, jer iz ovih svakodnevnih situacija vidimo koliko se poruke koje šaljemo deci verbalno, razlikuju od onih koje sami upražnjavamo. Šta mislite koje će modele ponašanja deca lakše i pre prihvatiti? Apsolutno se slažem da treba da postoji granica, jasno postavljena, ja sam roditelj i mnogo sam stariji ode tebe i ja neke stvari mogu da radim, koje ćeš i ti moći kada porasteš. Tu nema mesta raspravi ili nesporazumima, ako se deci objasni na njima shvatljiv način. Pričam o dnevnim rutinama, o navikama, o kvalitenom provođenju vremena, koje će biti dobar primer našoj deci. Brzo deca otkriju da su prevarena i da roditelj jedno priča, a drugo pokazuje svojim delima. Ako se i gleda televizija, neka se gleda u porodičnom okruženju, jedan vremenski period. Ono što je samo za odrasle, neka se gleda kada deca spavaju, ako već roditelj sebi ne ume ili ne želi drugačije da osmisli vreme.

Navela bih i primer škole i obaveza koje idu tokom školovanja. Koliko će detetu biti važan segment obrazovanja u prvim godinama najviše  zavisi od roditelja. I kasnije su veoma važne naše smernice, ali se temelji postavljaju na početku. Kako će detetu biti važno da obavi svoje obaveze u vezi sa školom, ako se roditelj ne interesuje previše ili ni malo za gradivo koje je dete prešlo, za način na koji dete uči? Možda se naše dete ne snalazi najbolje u onome što se od njega očekuje ili još gore što se podrazumeva. Šta se podrazumeva, da zna da uči čim je krenulo u školu, je li to ideja? Treba neko da mu pokaže kako se uči, pomogne ako se dete ne snalazi najbolje, a velika je razlika imeđu lovca na greške i roditelja prijatelja. Roditelj prijatelj će već sam osetiti ako detetu negde nešto škripi, jer ga prati, u toku je, daje detetu na važnosti. Šta uostalom znače tvrdnje,  Neka sam uči i ja sam, pa, vidi me dokle sam dogurao. Ne mislim pod pomaganjem da umesto dece nešto radimo, već da se interesujemo, da povremeno odemo u školu, a da pri tome dete ne oseća strah zbog našeg susreta sa učiteljima ili nastavnicima, jer ako ga pratimo, mi i znamo stanje u školi, odlazimo da vidimo ima li nekih promena koje su nam usled svakodnevnih obaveza možda promakle. Ne možemo da ne odemo ni na jedan roditeljski sastanak ili da to veoma retko činimo, nije prihvatljivo da kao roditelji ne znamo krajnji uspeh našeg deteta. Jer ako se tokom cele školske godine nismo pretrano interesovali kako se naše dete snalazi u školskom okruženju i kako se nosi sa obavezama, šaljemo mu nedvosmislenu poruku da škola i nije previše važna i time otvaramo detetu put da u početku nesvesvno, a kasnije mnogo svesnije, pomera granice i počinje da ne govori istinu.

Lični primer pre svega, uz pravila i podršku. Nadanja i očekivanja da ostanu u našim glavama i srcima, a deca će  svoj put već pronaći, ako igramo za isti tim. I cvet kad zalivamo i to činimo s ljubavlju ima veće šanse da se pravilno razvija i raste.

Napisla: Ivana Stanisavljević, autor bloga Roditeljstvo i odrastanje