Čitam svoje tekstove ponovo. Evo u jednom me muž smiruje. U drugom mi pomaže. U jednom neće da nas vodi na more. A ja se ne ljutim? Nemoguće! Nisi bila bas skroz iskrena – kažem sebi. Sada sedi i piši tekst o tome kako i vi imate žute minute. Kako ni kod vas nije baš sve uvek sjajno i bajno. Kako znate da se posvadjate. Durite. Ne pričate.
Počinjem da pišem. I ne ide… Ne vredi… Šta god napišem deluje mi smešno. I bezveze. Kao kada se Bridžit Džouns žali onim nesrećnicama u zatvoru na Tajlandu. Priča kako je njen dragi ne voli, kako je nije podržao na nekoj tamo večeri advokata, i slično… A onda kada čuje priče tih žena, kako ih momci, muževi, teraju da rade po ceo dan, da se prostitušsu, i tuku ih, shvati kakva je ćurka.
Tako se i ja sada osećam. Kao ćurka. Možda bih umesto kritika trebala da mužu napišem jednu pohvalu. Odu. Pa da mu to isto odštampam i dam da nosi sa sobom. I onda, kada god mu prigovorim nešto, da izvadi moj tekst i stavi mi ga pod nos. Ti bi da me kritikuješ? A, vidi, ovde si napisala kako sam dobar, požrtvovan, super tata i super muž. Ne, ne, ne. Ma kakva oda, ako ćes dragi već nešto da mi nabijaš na nos, evo izvoli spisak stvari koji mi užasno smetaju, tako da znaš šta da popraviš. A i da znaju drugi, niko nije savršen. Bar ne skroz.
Evo izvoli sve po stavkama.
1. Nije mi jasno kako u toku noći nikada ne čujes naseg dečaka kako nas doziva i plače. Zašto sam ja uvek ta koja mora da ustaje iz kreveta i smiruje ga, sve do trenutka kada više ne vidim ništa pred sobom, ili kada te šutnem u cevanicu kako bi ustao? Ok, nekada te i drmusam i neću da ustanem, iako znam da treba rano da ustaneš i ideš na posao, ali mogu li ja bar jednu noć na miru da spavam? Ti si imao nekoliko noći bez nas. Kada si putovao. Ja nijednu. Kazeš mi: Idi u drugu sobu i spavaj, paziću ja na dete. Uradila bih ja to, ali plašim se da bih pre ja čula dete kako plače u drugoj sobi, nego ti pored njega. Kada smo već kod spavanja, shvatam ja da si opterećen poslom, ali dodji sebi brzo kada ustaneš, kako ja to mogu? Mene san kao i da ne hvata. I onda sam neispavana, nervozna. I nije mi smešno kada te usred noći budim, jer ne mogu vise, i kažem ti: ‘Ajde sad ti nosaj bebu!, a ti mi kažeš sav bunovan: Moram da pitam šefa! O, pobogu, zar ti i kada spavas misliš o poslu?
2. Ti se ujutru središ, obriješ, istuširaš, obučeš čistu kosulju, pantalone, staviš parfem… I odeš. Ok, poljubiš nas ako spavamo, ili se malo igraš sa sinom, ako je budan. A ja? Bilo bi lepo za promenu jedno jutro, može subotom ili nedeljom, da se ja tako lepo sredim, istuširam, obučem čistu haljinu (ako od bepca imam jos bilo šta neumrljano), stavim parfem… I odem… Makar u kratku šetnju. U šoping. Na kafu. Znam da mi ti to ne braniš, ali nekako kada dodje taj dan kada smo oboje tu, ja osećam strašnu krivicu ako podjem negde, pa i ne idem nigde, i onda smo uvek zajedno. I u šetnji. I u parkiću. Ako pogledaš oko nas, uglavnom jedan roditelj šeta decu, drugi odmara ili radi nesto drugo. Hajde da nadjemo to vreme za sebe same. Pa za nas. Znam, pričali smo o tome, i znam da je sve većim delom i moja krivica, ali poguraj me malo. Nemoj da me, kada vikend prodje, i kada ti kažem da se nisam od vas odvojila ni sekunde, pogledaš i kazes mi: Pa, jesam li ti branio da ideš negde? Nisi, ali znaš da se ne radi o tome.
3. Mama ne mora jedina da brine o tome šta ce dete da jede. Bogu hvala, lepo hraniš to naše dete, ali mama ne mora uvek da spremi doručak, ručak, večeru, užine. Ako me pustiš da odspavam sat vremena duže ujutru, pusti me onda stvarno, ne moraš me buditi sto puta, pitanjima: Šta će mali da jede? Šta da mu obučem? Idemo mi napolje, hoćeš da ti uzmemo nešto? Znam, nezahvalna sam. Ali, samo me pusti da spavam. Znas me. Ne budi dosadan. Jer, doći ce dan kada ću ti reći svašta budeš li nastavio da me budiš. Pa čak i to da, dete može golo, ili samo u peleni, napolje. Umeš sebe lepo da obučes. Obuci i njega. Nisi siguran da li mu je vruće ili hladno? Ponesi rezervnu garderobu. To i ja radim. Nisam ja nista pametnija. Nego samo malo spretnija.
4. Imamo dete. Bravo. Super. Ali, meni nedostaje i naš stari život. Nisam sebična. Samo iskrena. Nedostaje mi da sedimo u nekom kafiću i ispijamo kafe, šejkove, pića… Da šetamo. Da mi pričaš o nečemu drugom što nije povezano sa našim detetom. Da ti pričam o nečemu drugom, što nisu pelene, jaslice i parkić. Da osetim da sam i dalje žena. Ne treba mi 101 ruza. I jedna ce biti dovoljna. Ako vec mogu da biram, bolje bozur, ali i ruza je ok. Kažeš mi: Vidi šta možemo da gledamo, pa ćemo u bioskop. Ja vidim, kažem ti, i na tome ostane. E, pa, dragi mužu, evo iznenadjenja. Vidi sta ima u bioskopu, kupi karte i iznenadi me. A pre toga i organizuj nekoga da nam čuva dete. Jer sa njim ne bismo pet minuta u bioskopu izdržali.
5. Povezano sa prethodnim. Ne mogu ja stalno da mislim o svemu i svakome. Kome je rodjendan. Šta ćemo kupiti? Šta ću za ručak kada dodju gosti? Šta ću kupiti za nas, za dete? Umorna sam. Teško mi je. Ne, ne pričam ti ovo da bi me tešio. I mrzim kada mi kazes: I ja sam umoran i meni je teško. Pa to niko ne spori. Ja ti to kažem da bi me zagrlio. Da bi mi rekao: Biće bolje. Izdrži. Uz tebe sam. Sve možemo zajedno. Jer, složićeš se dragi moj mužu, lakše je zajedno. Mada, kada vidim šta sve žena može da uradi i podnese, može žena i sama dragi moj. Ja kada sam sa klincem, jednom rukom nosim njega, hranim ga, nosim kšsobran i guram autić. A tebi kada dam u ruke dete i bananu, vec komentarišes kako ne možeš ništa više da nosis. Što me podseti na onu sličicu sa neta, gde je nacrtana zena koja juri, radi, puna obaveza, a ima rak, i muškarac u krevetu, koji se prenemaže. Jer ima grip. Možes i ti to sve, verujem ja u tebe. Treba ti samo malo prakse. U svakom slučaju, znam ja da smo mi dobar tim… Doduše, trenutno neuigran, sa dve leve noge… Ali, zato vežbajmo!
6. Hajde da se ne svadjamo oko sitnica i gluposti. Ja sam ga sad presvukla, tvoj je red. Pa, što bismo se oko toga svadjali. Jer, od sitnice nastane eksplozija, znaš kakva sam… Uostalom, uopšte mi i ne smeta ako se i posvadjamo, živi smo ljudi, to nećemo raditi pred detetom, čisto da ne navuče neke traume. Znas li šta mi smeta najviše? Kada me ignorišes. Kada bih ja da se svadjam a ti ćutiš. I ćutiš. O čoveče, ja znam da svako ima granicu na kojoj puca, ali ti si baš tolerantan. Zasto nisi kupio ulje, jesam li ti rekla? Zaboravio sam. Kako si mogao da zaboravis, kako sada da pravim ručak. Ići ću posle. Kada ćes posle treba mi odmah? Evo sada ću. Aman, čovece posvadjaj se malo, vidis li da mi je to filter za praznjenje, dok bebac spava. I opet na kraju ti ispadnes zlatan, kao ti si tolerantan, ja nisam… A da ne pričamo o tome što ćutis, kada te moja mama hvali, jer ona misli da samo ti sve radiš, a ja lenčarim. Objasni joj, molim te više, da sam ja ta koja kuva, pere, usisava, sredjuje. Ti samo peglaš. Jer, ja peglam jako sporo pa ti nemaš strpljenja.
7. Kada sam već gore spomenula kuvanje, molim te napravi izuzetak i pohvali nekad svoju domaćicu (mene). Reci: Super ti je ručak! Mnogo mi se svidja! Znam ja da nikada neću kuvati kao tvoja mama, ali nisam ni ja loša, zar ne? Kažes mi: Zar ti nije dovoljno što sam sipao jos, ili pojeo sve? Nije mi dovoljno. Hoću da čujem. Kada sam dosadna. Nadam se bar da ću svom sinu omiljena kuvarica biti ja. To je ta večita priča. I nemoj me samo hvaliti kako kuvam. Pohvali mi frizuru, iako je nekad nemam. Liniju koju sam doterala. Nemoj čekati da te pitam: Jesam li smršala? Prvi sam kazi. Umesto: Još si na netu? ili Što nisi spremila dnevnu, dok sam ja uspavljivao dete?, reci: Hajde da upalimo sveće i bar pet minuta ne radimo nista. Ma, ne moraš ništa ni reci. Samo nemoj kritikovati. Tražiti dlake u jajetu. Budi uvek pozitivan i veseo, bez briga. A ja ću se truditi da takva budem i ja.Eto, dragi moj mužiću, napisah ti ja ovih par kritika. Naposletku, opet nekako imam utisak da ja ispadoh crna ovca, a ti kao mali andjeo. Ali, dobro, dobio si svoje. I ne pada mi na pamet da te ubuduće puno hvalim. Možda ponekad. Ako zaslužiš. I upamti, sada moraš biti dobar, inače, opet ću o tebi ovde. A onda si stvarno gotov. Volim te baš takvog kakav jesi, iako mi nekada ides na živce. Ali valjda i to mora neko.P.S. To što si mi onesposobio net i komp, pa nisam mogla da objavim odmah tekst, neću ti oprostiti. Znao si da pišem o tebi, i odjednom kao: Komp ne radi. Sva sreća, pa sam se snašla, lukavče moj jedan. I upamti jedno: Čak i na istom jastuku, muž i žena drugačije sanjaju.
Komentari 0