Foto: Pixabay
Nauče te da hranu ne biraš. Na planini mog detinjstva nije bilo izobilja, ali je bilo svega dovoljno. Umesto brokolija, kelja i prokelja bilo je sremuša, koprive i zelja. I tada su deca mrzela te zelembaće, ali je bilo grehota komentarisati hranu, i nikako nije bilo preporučljivo reći da nešto ne voliš da jedeš. Jelo se da bi se živelo i radilo, i to je bio kraj svake diskusije o hrani.
Leto u planinskom selu te nauči da se čuvaš. Da budeš oprezan na svakom koraku. Ona pečurka koju su ti crtali u slikovnici se jede, ali samo jednom u životu. U stvari sve pečurke i bobice možeš da pojedeš, ali to baš nije dobra ideja. Ako ne znaš, pitaj. Prvo što te nauče na selu je kako da prepoznaš jestivu pečurku, koje su jestive bobice i gde ima zmija otrovnica i kako da reaguješ ako se ne daj Bože, sretnete.
Nauče te da osluškuješ, šuma nije samo tvoja, u stvari uopšte nije tvoja. Možeš sresti razna stvorenja. Ali, ti ćeš pri tom susretu biti jedini sa razumom, jedini čovek, i uvek možeš da izvučeš živu glavu. Ne da možeš, nego moraš. To sve te nauče dok gradska deca još uče Zmajevu poeziju.
Sve što možeš da sačuvaš za zimu, sačuvaj. Osuši voće ako je rodilo, ušuškaj jabuke u jabučaru, pokupi lešnike i orahe. Nakuvaj džemove i sokove. Osuši biljke za čajeve. Sakupi što više sira i kajmaka. Osuši i šumske pečurke isečene na listiće. Nakrcaj drva, grane i grančice. Ništa se neće baciti kad stegne mraz i severac zasvira d-mol. Zimi može samo da zafali, da pretekne sigurno neće. Sve što možeš osuši, skuvaj, skloni. Obrsti zovu, trnjine i šipurke i sve što se da obrstiti i ostaviti da čeka zimu.
Priroda je uvek na strani čoveka. Znaš to jer nikome tada nisu trebali lekovi. Dobro, vrlo retko je moralo da se ide kod doktora. Ali nije bilo boljke koju nije mogla makar da ublaži neka travka, ili kora nekog drveta. Ako kašlješ – baba kuva podbel, ako ti curi nos – inhaliraju te vrelim čajem od bosiljka, ako te muči dijareja – baba kuva dunjin list ili vodopiju (cikoriju). Za sve je bilo rešenja, i priroda je uvek bila na našoj strani. Znaš to kada je deda srećan zbog bogate žetve i roda šljiva. Znaš to jer je iz jednog planinskog izvora razvučena voda za sve kuće u selu, i nikada ni za vreme najvećih suša nije presušio.
Radi. Samo radi, i ne stidi se nikakvog poštenog rada. Deda je znao da kaže: „U radiše svega beše, u štediše još i više“. Moji rođaci nisu znali šta je depresija ili dosada. Čak ni zimi, kada se planina umota u belo, ćuti i pušta kurjake da zavijaju i plaše narod. Zimi, kada na selu sve izgleda kao da nikada više neće ozeleneti, nema tuge: plete se, prede se vuna, krckaju orasi, popravljaju plugovi, šarke na starim šifonjerima, igraju se igre, priča o davnim vremenima. Nikada nisam čula da se neko žali, jer kad radiš, za to nema vremena. Zna se da je samo „dokon um đavolje igralište“.
Komentari 0