Pegla nije uvek peglativna

Ali budimo iskreni, kad-tad se moramo uhvatiti metle, krpe i pegle. Jao, pegla. Mrzim peglati.

Stalno me viđaju kako se sva pogužvana pretvaram da je na meni onaj neki materijal koji se ne pegla, i baš mi super stoji. Radije ću se po stoti put sa sinom igrati Majstora Boba nego se uhvatiti daske za peglanje. Pred kraj trudnoće – kada sam pripremala bebinu odeću – jedva sam se setila gde mi je daska uopšte.

Pa kako onda sad podnosim silno peglanje koje zahteva novorođenče? I kako moje prvo dete gleda na to što se trenutno ipak ne stižem puno igrati s njim? Hoće li mi biti žao što sam dobar deo ovih najvažnijih dana provela grcajući u obavezama?

Pre dvadesetak godina, moja majka je redovno peglala odeću za sve nas, uvek pevušeći. Njen glas i vokali s tadašnjih kaseta ugnezdili su se tako udobno u moj potiljak da kad god pomislim na to doba, svoje detinjstvo osećam kao sigurno i toplo mesto. A svoju majku kao prisutnu i meni posvećenu čak i onda kada njena pažnja nije bila direktno usmerena na mene nego na neki daleki zamišljeni pravac koji su njene oči sanjivo pratile po daski za peglanje. Volela sam se motati u njenoj blizini tada i u tišini se igrati – svaka u svom svetu a opet tako tesno bliske.

Poslednjih sedmica smo se pegla i ja (privremeno) sprijateljile i, uz Balaševića i maštanje o pričama koje želim napisati, začas ispeglam Najline pelene i odeću. Ona spava a Rejhan se vrti oko mojih nogu gurajući autić ili postavljajući hiljadu i jedno pitanje.

Sećanje na mamu u istoj ulozi nekada davno oslobađa me grča u stomaku koji se javi svaki put kad se opteretim pitanjem hoću li stići završiti sve što trebam i hoće li moja deca pritom biti zadovoljna.

Kad razmišljam ovako umorne ali optimistične glave, verujem da hoće jer ću, i uz posao, kućanske poslove i moje drage hobije, ipak biti dovoljno sa njima, gradit ću im na bezbroj načina srećno detinjstvo i pamtiti njihove osmehe i čuperke sa nestašnih glavica, njihove snažne zagrljaje i zvonke poljupce.

Ali kad se moram posvetiti nekome ili nečemu drugom, podsećam se da to trebam učiniti bez nervoze i griže savesti. Iako mi to uvek ne uspeva – i kao svaki roditelj, ponekad posetim rub živaca i suza – nastojim mirno završiti obaveze, šireći lepu energiju poput moje majke nekad. Jer možda će deca, igrajući se u mojoj blizini, upiti i zapamtiti upravo tu energiju. Tu intimnu toplinu koju stvaraju ruke žene dok kuha, pegla, plete, piše, sadi, slika, svira i miluje. Tu živototvornu energiju bez koje ne postoji dom.

Napisala: Lidija Sejdinović