Foto: Flickr
Radila sam dok moj sin nije napunio godinu dana. Iako sam bila posvećena, nešto u njegovom odrastanju sam propuštala. Kada sam dobila otkaz, odlučila sam da ne tražim drugi posao. Razmišljanja i osećanja su mi oscilovala. Brinula sam što mi se karijera raspadala, ali sam isto tako želela da budem ceo dan sa sinom. Posle tri godine i rođnja još jednog dečaka, shvatila sam da postoje dobre i loše strane što sam odlučila da ne radim i posvetim se odgajanju dece. Kao i u bilo čemu drugom što odlučujemo, tako je i u ovome bilo dve strane medalje. Konačno sam počela da prihvatam realnost. Shvatila sam da ukoliko želim da budem bolja majka i mentalno zdrava, treba da se rešim emotivnog balasta.
1. Krivica – Mislim da mi je cela prva godina prošla u osećanju krivice što imam prilike da budem kod kuće. Imala sam utisak da me drugi osuđuju. Smatrala sam da nema koristi od mene u široj, drušvenoj zajednici. Bilo mi je neprijatno da pričam sa prijateljima o poslu. Mislila sam da me gledaju drugim očima zbog toga što sam pošteđena stresa koji nosi posao. Silno sam se trudila da im objasnim kako to nije luksuz, da jedva uspevamo da upravljamo finansijama i da nam se životni stil prilično promenio. Umesto krivice sada povremeno pomislim kako bih mogla da radim. Naročito kada se sin naljuti na mene i povikne:“Otpuštena si!“ Tada mu kažem:“Ne možeš da me otpustiš pošto dajem otkaz.“ Bude mi grozno što mu tako odgovorim. Shvatila sam da me pravi prijatelji nikada ne osuđuju već da to činim sama sebi.
2. Nisam Majka Hrabrost – Da li ste znali da neke mame ne dozvoljavaju deci da se igraju u parku obuvena? Na prvi pogled – to nije normalno. Zapravo, kako sam se upoznavala i zbližavala sa drugim mamama shvatila sam da su prilično posvećene deci. Poredila sam sebe sa njima i mislila da im nisam ni do kolena i da sam samo njihova bleda senka. Tu su bile mame koje nisu radile, kao i one koje su bile zaposlene. Većina njih je uspevala da pruži i neguje decu više nego što sam mogla da zamislim. To su vam one žene, velike majke. Da me ne shvatite pogrešno – nisam podrugljiva prema ovim ženama. Samo sam se poredila sa njima. Mučilo me je razmišljanje da ako one uspevaju da postignu ono o čemu ne mogu ni da sanjam kako meni treba četrdeset pet minuta da spremim decu i krenemo u park. I kako, pobogu, ne oblačim sina onako kako treba? Izvukla sam se iz ovakvih razmišljanja kada sam priznala sebi da nisam takav tip žene i majke. Volim sina i to je jedino važno. To je moj glavni adut. Nisam mesila sat vremena kolače, ali je moj sin umeo da ih proba i ispljune za tri sekunde. Čak mi je delovao da ni ne želi kolač. Gledao bi me u neverici što ga sad hranim kad on samo hoće da šmugne i ide da se igra.
3. Sažaljevanje – Kada je moj sin napunio godinu dana (tad sam postala domaćica) nisam bila svesna da moje dete ima tešku narav (ili izraženu volju, kako sam umela da govorim). Sa dve i po godine počeo je žestoko da pokazuje promene raspoloženja. I to veoma bučno. Ako ste nas nekada videli, ja sam ona koja dok kupuje u piljarnici vodi dete koje vrišti.
„Zdravo.“
Teško je. Veoma teško pošto želim da budem krajnje efikasna. Da mi dete bude zbrinuto i da me posluša kad ga zamolim da ode na spavanje. Ako se pitate, da li sam zažalila što ne radim? Jesam. Bar jednom mesečno. Više se i ne sećam dana kada sam radila, a dete ostavljala kod kuće. Čini mi se da sam tad, pošto se vratim sa posla, bila posvećenija detetu. Sada ponovo radim. Vratila sam se na pređašnji posao. Uspevam nekako da se snalazim i vraćam snagu. Večeras mi je sin rekao, pošto je odgledao crtani film „Padajuće ćufte 2“, da je poslednja scena u kojoj ti se vraća sve što uložiš, najlepša koju je ikad video. I time je… sve iskupio.
4. Iluzija o savršenom braku – ovo saznanje me je slomilo jer sam mislila da time što ostajem kod kuće činim da mi brak bude bolji. I to je uzelo danak. Posle godina provedenih zajedno i rađanja dece zapitala sam se da li sam ispravno razmišljala. Moj sin je veoma emotivan i uglavnom sam bila iscrpljena na kraju dana. Moj muž je sve vreme radio. Kada bi duže bio kod kuće to bi stvaralo samo još veću pometnju. Koliko god to čudno zvučalo. Svi su mislili da smo divan par. Potajno, smatrala sam da ima dana kada bi bilo najbolje da se borimo sa stresom kao u bokserskom ringu. Imala sam sopstveni način kako odgajam decu iako pomalo nekonvencionalno. Mom mužu je bilo teško da se sa tim uskladi. Brak je kao zahtevan ples. Želite da su deca srećna. Isto tako i partner, a i vi lično. Jedan supružnik pokušava da pleše valcer, a drugi tango. Tada je najbolje da osmislite sopstveni ples.
5. Sumnja u sebe – Prilično je jasno da sam sumnjala u sopstvene roditeljske sposobnosti i osećala se prilično krivom. Uf! Vreme je da na to stavim tačku. Izazovi sa kojima sam se susretala kao majka ponekad su me preplavljivali da nisam znala šta treba da činim. Ponekad sam uspevala da pronađem ravnotežu i budem uspešna čini mi se i više nego druge majke. Moja deca nisu obuvena u parku, ali ne zato što ja tako želim. Sin mi je nestašan, a ja sam mu majka. Ima dana kada se ne slažemo najbolje. Mlađe dete bi najradije da se istrgne iz nosiljke. Mlatara rukama i vrišti. Ne podnosi nosiljku. Uništena mi je zamisao kakva bih majka želela da budem. Naučila sam da je najbolje da budem onakva kakva zaista jesam. U skladu sa svojim sposobnostima.
Bez obzira da li ste zaposleni roditelj, domaćica, majka hrabrost ili samohrani, pola posla ste obavili ako deci pružite zdravo i okruženje puno ljubavi. Druga polovina je da svojim primerom pokažete kako izgleda samopouzdana osoba. Sve i svemu, srećna sam što sam bila kod kuće sa sinovima. To je radost i izazov. Da li sam zaista imala razloga da se žalim što nisam radila? Jesam. Potpuno. Ali samo dok sam voljna da menjam ono što me ne čini srećnom i činim sve da budem bolja majka.
Prevela: Katarina Savić
Izvor: Bugs dirt and mommy
Komentari 0