Pipi Duga Čarapa kao model vaspitanja

Prenosimo vam intervju s ovim poznatim naučnikom, koji se već godinama u javnosti snažno zalaže za to da se naučni rezultati primene u društvenoj praksi.

U knjizi „Svako je dete nadareno“ napisali ste da deca na svet dolaze sa različitim talentima. Zato je vrlo nepouzdano ograničiti pojam darovitosti samo na onu decu koja su talentovana na intelektualnom polju.
U današnjem svetu smatramo da je posebno važno ako neko brzo shvata, može puno toga upamtiti i dobar je u analitičkom mišljenju. Ipak, to nije uvek tako i verovatno neće ostati tako zauvek. Možda ćemo za 50 godina smatrati darovitom onu decu koja budu imala posebne talente na socijalnom ili emocionalnom polju.

Oduševljenje je važno za razvoj mozga!

Napominje da kada roditelji na dete projektuju vlastite čežnje, želje i očekivanja, to znači da mu zapravo ‘mogu uništiti mozak tokom njegovog razvoja’.

Šta pozitivno utiče na neurološki razvoj?
Pozitivna, otvorena okolina, ispunjena ljubavlju i motivacijom, okolina koja inspiriše dete da hrabro istražuje svet. Naime, svako novo otkriće, svaka nova spoznaja i sposobnost u detetovu mozgu izaziva bujicu oduševljenja, kakvu mi odrasli gotovo da više ne možemo ni zamisliti. To oduševljenje samim sobom i svime onime što se još može otkriti najvažniji je pokretač za dalji razvoj mozga. Ko svome detetu onemogućuje sticanje iskustva vlastite efikasnosti te mu neprestano govori šta treba učiniti, dakle pretvara ga u objekat sopstvenih predstava, taj zatire njegovo oduševljenje u korenu.

Kada dete postane objekat

Možete li detaljnije objasniti taj pojam objekta?
U prvim nedeljama i mesecima života detetu je dovoljno samo da se nasmeši majci i ona mu odmah uzvrati osmeh. Majka tada naprosto blista. To se događa neposredno, bez ikakvih vrednovanja. Majka se detetu tada obraća kao subjektu. Ono se ne treba nimalo naprezati da bi dobilo takvu reakciju. To se dakle događa samo po sebi te u deteta razvija veliku želju da korak po korak isprobava što još može otkriti i stvoriti. Ipak, u nekom trenutku njegove radnje prestanu izazivati oduševljenje kod majke, naprotiv, počinju čak nervirati i ljutiti i na osnovu majčinih predstava te se radnje moraju ukinuti. U tom trenutku u kojem više ne pokušavamo zajednički otkriti što je dobro, već mu jednostavno kažemo što treba učiniti, pretvaramo ga u objekat svojih sopstvenih procena i vrednovanja. To je dresura. Odlučujući je trenutak u kome dete po prvi put oseti da postaje objektom, da ne bi trebalo biti takvo kakvo jeste, već se – da bi bilo voljeno – mora ponašati onako kako si to zamišljaju roditelji. To je vrlo bolno iskustvo.

Koje su posledice, što se u takvim slučajevima dešava s Ekstrovertnom, a što sa Introvertnom decom?
Dete koje je često bilo objekat načelno ima dve mogućnosti: Deca koja su više ekstrovertna, ona koja su do tog trenutka imala više slobode i manevarskog prostora za istraživanje, jednostavno istupaju iz te povezanosti te i ona druge pretvaraju u objekte; u sebi će reći „Glupa mama“. Na taj način više ne osećaju bol. Neka deca do te mere usvoje tu strategiju da celoga života iskorišćavaju druge za svoju prednost i u tome su čak i vrlo uspešna.
Introvertna deca samu sebe pretvaraju u objekat vrednovanja, ona kažu „Ja ništa ne znam, ja ništa ne vredim“. To je stav koji u pubertetu neretko vodi do autodestruktivnog ponašanja kao na primer kod bulimije.
Roditelji moraju zadržati vodeću poziciju, ali ujedno treba da daju detetu sav prostor koji mu je potreban da bi se ono osećalo kao subjekt. Drugim rečima: Dete mora učestvovati u oblikovanju celoga procesa, jer to je jedini način na koji može da razvije istinsku posvećenost i oduševljenje za nešto. Strategije dresure nimalo ne pomažu.

Pipi Duga Čarapa kao model

Koji bi bio vaš najveći savet roditeljima?
Moj je najveći savet roditeljima da deci omoguće druženje i sa drugim odraslim osobama kako bi stekla što više različitih iskustava. Bake deke, fudbalski trener, komšija: što više ljudi dete upozna, to je veća šansa da se među njima nalazi neko ko će ga videti i voleti onakvoga kakvo ono jeste. U prisustvu takve osobe ili više njih dete će imati prilike da se razvija potpuno otvoreno i iskoristiti sav svoj potencijal. Baš kao i Pipi Duga Čarapa – ona odgovara tom modelu. Pipi Duga Čarapa je osebena, divlja i tvrdoglava – ipak ona je ujedno i strah svakoga roditelja. Zato što ima i bujnu maštu, odgovorna je za svoje postupke, poduzetna je i lako se oduševljava. Pipi Duga Čarapa razvila je neverovatan potencijal. Verujem da bi roditelji više uživali da imaju takvo dete, nego neko koje se uvek prilagođava njihovim predstavama i zahtevima, dok na kraju ne dođe do toga da ne može podneti samo sebe.Deca uče samo kad se dobro osećaju

Ističete da je mozgu za trajno učenje potrebno pre svega – oduševljenje. O čemu, po vama, zavisi uspeh u učenju?
Deca znaju kakav bi život mogao biti. Kada neko dete ima osećaj da ga okolina ne vidi onakvo kakvo ono jeste, te da treba biti drugačije, da ga se vaspitava da bude drugačije, onda se ono oseća poput objekta. Neko prema komu se vaspitne mere odnose kao prema objektu ne može se osećati povezanim; on se oseća isključenim. Tako dete koje ide u treći razred, a još uvek ga mama svaki dan za ručicu vodi u školu, nema zadovoljenu potrebu za autonomijom. Kada se nečije potrebe tako krše, ta osoba oseća bol.
Neuroscience potvrđuje da svaki put kada se ne zadovolje takve temeljne potrebe, u mozgu dolazi do aktiviranja istih neuronskih obrazaca kao i kada osoba oseća fizičku bol. Mozak za signalizaciju poremećaja socijalnih odnosa koristi iste mreže neurona kojima signalizira i poremećaje unutar sopstvenog tela. Budući da to boli, dete se ne može brinuti ni za šta drugo – pogotovo ne za matematiku ili neku pesmicu – nego za to da patnja postane podnošljiva. Zato deca mogu da uče samo onda kada se dobro osećaju.

Beg od boli

Kojim putevima idu deca kako bi ublažila bol?
Takve temeljne psihičke potrebe mogu se donekle zadovoljiti traženjem zamenskih zadovoljstava. To znači da kada deca ne dobiju ono što zapravo im treba, uzimaju ono što mogu dobiti. I tu decu dočekuje cela jedna industrija. Ta druga strategija još je fatalnija. Neka deca primećuju da ta zamenska zadovoljstva baš i ne funkcionišu. Još uvek osećaju bol što nemaju osećaj prave pripadnosti takva kakva jesu.
Takvom detetu zapravo i ne preostaje drugo nego da otupi za takve osećaje. A to znači da se u mozgu na tom području stvaraju inhibicijski sinapse, dakle prepreke koje potiskuju osećaj bola u mozgu. Svi mi znamo takvu decu. Ona su isključena, ne smeju igrati fudbal zajedno sa drugima i pritom kažu: „Baš me briga!“ Na kraju tog procesa više ih ne boli ni to što ne pripadaju ni to što drugi ne smatraju da su ona nešto u stanju dobro napraviti. Takva deca ne samo da više ne osećaju takve probleme, već više ne osećaju ni sama sebe. To znači da više nemaju osećaj za fizičke boli. Zato i ne čudi što već u osnovnoškolskom uzrastu deca obolevaju od raznih bolesti.

Dobar je samo onaj nastavnik koji voli učenike

Može li se taj proces nekako poništiti?
To je dobra vest iz neurologije. Nikada nije prekasno. No da bi se poništili negativni uticaji, dete bi moralo upoznati osobu koja je sama u potrazi za blagom; osobu koja ga ničemu ne želi naučiti, nego mu želi pomoći da razvije ono što već nosi u sebi. To je upravo ono što je John Heti izdvojio u svojoj velikoj metastudiji kao odlučujući faktor za uspešan proces učenja: sposobnost učitelja da se uživi u svoga studenta kako bi osetio što mu je potrebno. Neki možda trebaju više strukture, neki više slobode, a neki zadovoljavanje nekih nezadovoljenih potreba. Ako nastavnik ima tu sposobnost, onda sve funkcioniše. To se, naravno, interpretira na različite načine.
No ono što je Hattie studija pokazala zapravo je jednostavno: Dobar je samo onaj nastavnik koji voli učenike. Neuroscience u tom smislu kaže da je to kvalitet, odnosno sposobnost koja se ne može naučiti na univerzitetima. Neprestani pokušaji profesionalizacije učitelja zapravo zaobilaze ono što je zaista važno: stavovi i nastup, a to se stiče iskustvom. Neuroscience kaže: ono što je u životu zaista važno jeste učenje putem iskustva. Sve ono učenje napamet koje se sprovodi u školama samo opterećuje mozak. Stoga naši maturanti nakon dve godine zaborave 80% onoga što su „naučili“ u školi.

Zašto se zajednica toliko promenila i zašto se mlade ljude tretira kao objekte obrazovno-vaspitnih mera? Šta to znači za razvoj škole i nastave?
U prošlom veku škola je morala stvoriti nešto da bi čovečanstvo funkcionisalo u tom industrijskom dobu. Škola se tome savršeno prilagodila i oblikovala se tačno onako kako je to vreme od nje zahtevalo. No danas je ključno pitanje: Da li nam to još uvek treba? Odgovor nije baš ohrabrujući. Naša savremena ekonomija treba ljude koji imaju nezadovoljnih potreba, koji su spremni da kupuju proizvode koje srećan i zadovoljan čovek zapravo uopšte ne treba. Čoveku ne treba Porsche, niti mora triput godišnje putovati na Pacifik ako mu je kod kuće dobro. Ako čovek ima nekoliko pravih prijatelja, ne trebaju mu hiljade prijatelja na Facebooku. Ko u životu ima pravih zadataka, njemu ne trebaju kompjuterske igrice. U svim tim slučajevima reč je o rezervnim zadovoljstvima. U njih se ubrajaju i sticanje moći te karijera … Sve dok su društvu potrebni ljudi koji funkcionišu kao dobri konzumenti, potrebne su mu i škole iz kojih će izlaziti dovoljan broj nesrećnih ljudi.
Naše si društvo ne može zauvek da priušte takav školski sistem. Tako funkcioniše sam ljudski mozak: kada je nešto spoznao, ne može više da funkcionišu kao pre toga. Istraživanje mozga to vrlo lepo pokazuje: Umreženje u mozgu deteta nastaju i izgrađuju se samo onda ako dete smatra da je važno naučiti nešto. To znači da je svako konstruktor svoga sopstvenog znanja. To je katastrofalna vest za svakoga ko misli da može jednostavno ugraditi određena umreženja u mozgu nekog deteta, kao i za svakoga učitelja koji se smatra tek prenosnikom znanja. Ne možemo nikoga nešto naučiti, nešto mu utuviti u glavu niti možemo ikoga vaspitati.

Promena klime u školama

Kako bi morale izgledati škole iz kojih bi izlazili kreativni istražitelji i inovativni mislioci?
To bi se moglo opisati pomoću tri pojma: idealna nastava trebala bi učenike potaknuti, ohrabriti i inspirisati da se zapute u život kao oduševljeni istraživači i kreativci. U tom slučaju deca više ne bi svoj mozak koristila za učenje napamet svega onoga što će im trebati za ispite, već za ono što će im u životu zaista trebati: za rešavanje problema, savladavanje izazova, sticanje sposobnosti i veština, razvijanje ideja te otkrivanje sopstvenih mogućnosti.
U tu bi se svrhu škole, pa i vrtići, trebale otvoriti prema svemu onome što se u nekoj zajednici može otkriti i kreirati. Učitelji bi sebe trebalo da shvate samo kao pratnju u procesu učenja, dakle osobe koje podstiču svoje učenike na razvoj potencijala koje nose u sebi, koje ih ohrabruju i inspirišu. Klima u školi ne bi smela biti prožeta pritiskom koji se stvara oko uspešnosti ni kompeticijom, već bi trebala podrazumevati želju za zajedničkim učenjem i otkrivanjem.
U Nemačkoj postoji već nekoliko projekta u školama koji podrazumevaju transformaciju u smislu nove kulture učenja. Jedan od njih je i ‘Škola se budi’.

Koja je ideja u pozadini toga naziva, na koji se način ona realizuje i koliko je ceo taj projekat uspešan?
Inicijativa ‘Škola se budi’ podržava škole koje žele ići putem izgradnje povoljnije kulture učenja i međuljudskih odnosa. Na početku treba stvoriti snažan odnos poverenja između učitelja, školske uprave, roditelja i učenika u pojedinoj školi. Bez toga saveza ništa neće uspeti, a ako takav savez postoji, onda se unutar neke škole mogu iskoristiti svi okviri slobodnoga odlučivanja koje dopušta resorno ministarstvo. Taj se spektar proteže od ukidanja razrede preko uvođenja učenja na nivou koja nadilazi zadanost prema godištima pa sve do potpunog ukidanja ocena. Od pokretanja te inicijative u Nemačkoj su se formirale regionalne grupe projekta ‘Škola se budi’, koje koordiniraju aktivnosti u pripadajućim školama. Reč je dakle o pokretu koji škole menja i transformiše „odozdo“.
Naša ekonomija, moderna preduzeća ne trebaju decu koja se ne snalaze u društvenim odnosima, koja nisu razvila izdržljivost, toleranciju u frustrirajućim situacijama ni kontrolu svojih impulsa; ne trebaju decu koja ne planiraju svoje radnje, koja nisu u stanju da proceni posledice nekog delovanja, dakle onu koja nisu odrasla u kompleksnim iskustvenim okolnostima. Takva deca mogu slobodno maturirati sa izvrsnim uspehom, ali bez socijalnih kompetencija jednostavno neće uspeti. Stoga sam uvjeren da će i preduzeća početi vršiti velik pritisak na fakultete i univerzitete.
Trebaju nam drukčiji ljudi i zato se školski sistem mora prestrukturirati. I pritom nemamo baš puno mogućnosti. Zar da se vratimo u prošli vek – u vek ponavljača razreda? U vek vaspitanja batinom? To nam nije donelo ništa dobro. Deca su tada učila neku pesmu napamet samo da bi izbegla kaznu. Poezija ih uopšte nije zanimala. Ne trebaju nam ljudi koji imaju peticu iz matematike, ali ih matematika uopšte ne zanima. Moramo vratiti strastvenost u život. I u škole. Grubo rečeno, škola može pogrešno napraviti što god hoće, samo ne sme pogrešiti u jednom: ne sme deci uništiti predanost i strastvenost.