-Da li hoćeš da jedeš?
-Da li ćeš mi dati ruku kad prelazimo ulicu?
-Da li krećemo iz parkića?
-Hoćeš li požuriti?
-Možeš li da ne diraš sve u prodavnici?
-Da li ćeš već jednom početi da učiš?
-Hoćeš li spremiti sobu?
Naizgled obična, svakodnevna pitanja koja postavljamo deci. Slažem se. A, kakve odgovore dobjate na njih? Pretpostavljam „da“ i „ne“, i to češće „ne“. Koliko puta ste dobili odgovor koji ste želeli?
Takozvana „DA LI“ (i „glagol + LI“) pitanja su zapravo ona koja zatvaraju komunikaciju, jer daju sagovorniku samo dve opcije da na njih odgovori – ili da nešto hoće ili da neće. Odgovori su najčešće impulsivni, „na prvu loptu“, zato što ovakvo pitanje ne zahteva mnogo razmišljanja.
Međutim, kada je komunikacija sa decom u pitanju, da ne bismo bili „saterani u ćošak“ odgovorima sa kojima ne znamo šta ćemo da radimo, onda je mnogo korisnije da naučimo kako da izbegavamo ovo pitanje.
Možda se pitate zašto bismo to uopšte radili?
Prvo, zato što kada dete na pitanja – „Da li hoćeš…? Hoćeš li početi…? Idemo li…?“ – odgovori sa „Neću!“, roditelji pomisle da je dete neposlušno, svojeglavo, samovoljno i odgovara sa „da“ samo kad ono ima neku „korist“…
Druga stvar koja se desi je da roditelji ponove isto pitanje i dobiju isti odgovor, i onda ga postave i treći put, očekujući da će se dete „predomisliti“ ili da će samo „shvatiti“ da treba da kaže „da“ umesto „ne“… A, kada se to ne desi, ideja o „bezobraznom i samovoljnom“ detetu počinje da liči na istinu.
Na sreću, ovo nije tačno, jer stvari tako ne funkcionišu!
Hajde da napravimo mali test. Pročitajte sledeća pitanja i obratite pažnju koji vam se odgovor prvi nameće i sve će vam biti jasnije.
Da li hoćeš da radiš i subotom i nedeljom? Da li hoćeš veću platu? Hoćeš li da ostaješ svakog dana duže na poslu? Da li želiš dva puta da ideš na more? Da li hoćeš da jedeš jelo koje ne voliš? Da li hoćeš na sladoled i kafu? Hoćeš li da ideš u prodavnicu po hleb?
Kakvi su odgovori? Koliko vremena vam je trebalo da odgovorite na njih? Oko nekih se sigurno niste mnogo premišljali. A, kako biste se osećali kada bi neko na osnovu vaših odgovora doneo zaključak da ste svojeglavi i da ste pozitivno odgovorili samo na ona pitanja od kojih imate korist?
OK, razumeli ste.
Hajde sada da vidimo čime da zamenimo ovo „da li“.
Ako pretpostavimo da kada roditelj pita dete – „Da li hoćeš: da jedeš/ da mi daš ruku na ulici/ da kreneš u vrtić…“ – zapravo želi da mu kaže – Da: je vreme ručka/ se na ulici drže za ruke/ kreću negde – onda BAŠ TAKO i treba da KAŽE!
Znači, zaboravite na pitanje „da li“!
Na primer, „Sada je vreme ručka i svi sedamo za sto.“ „Kada prelazimo ulicu držimo se za ruke. Evo, ti mene uhvati za ruku.“ „Sada ćemo početi da se spremamo za vrtić/ rođendan da bismo stigli na vreme.“
Šta ovim pristupom dobijamo?
Usmeravamo dete ka željenoj aktivnosti, a ujedno ga ne dovodimo u poziciju da „bira“ ili „odlučuje“ o nečemu, posebno ako to nisu situacije izbora. Što je najvažnije, ne dovodimo sebe u poziciju da budemo nezadovoljni njegovim odgovorom „Ne!“, koji je nekada kao „okidač“ za ulazak u tenziono stanje.
Šta kada dete stvarno treba nešto da izabere?
Ako želimo da detetu damo mogućnost izbora – „Da li hoćeš sladoled/ knjigu/ na ljuljašku/ da se igraš sa Majom…?“ – onda poštujemo odgovor koji dobijemo. Ako hoće OK, ako neće opet je OK.
Ovo je samo jedan od komunikacionih alata koji pravi veliku razliku u boljem sporazumevanju sa detetom. Ima ih još i sada su vam dostupni kao video predavanja koja gledate na kompjteru, tabletu, telefonu kada želite i imate vremena.
Ako želite pristup snimljenim predavanjima, saznate KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE u komunikaciji sa decom i OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM – kliknite OVDE i OVDE.
Komentari 0