Kocke, knjige, predmeti misteriozno nestali sa svojih uobičajenih mesta, i samo naizgled nasumično upotrebljeni, dobijaju magijska svojstva u njihovim rukama… Ni te plave cipelice nisu slučajno postale to što jesu – predmet čija se magična svojstva aktiviraju neumornim hodanjem, pevanjem i beskrajnim mrmljanjem u bradu.
Plave cipelice su prevalile dug put do nas; došle su čak sa drugog kraja sveta, ali mislim da su mlađoj mišici od samog početka bile namenjene. Napravljene su za nju, sigurna sam. Odlučni, glasni koraci, gotovo marširanje po parketu i povremeno ubrzano, a neujednačeno lupkanje samo su neki od znakova da je mišica u svom svetu. Osećaja i želje da želim nešto u krevet da ponesem koliko mi se dopada, i sama se sećam. Ja sam uglavnom knjige i lutke vukla sa sobom, ali nije nam svima isto dato. Zato i nju sada razumem i zato operemo cipelice i stavimo ih u krevet svake večeri kada ona to zatraži. I pokrijemo ih, pride.
Čim uđe na vrata, mišica se izuva i traži svoje plave cipelice. Tek tada odlazi da pere ruke, ruča i onda, pomalo zamagljenog pogleda i sa nekim nejasnim rečima na usnama, odlazi od stola. Tumara kućom, peva i mrmlja u bradu sebi, zidovima, prozorima, biljkama i psu; lista knjige stopala nameštenih tako da cipelice mogu da dišu i da se što bolje vide. Otvara svoj ormar i traži haljinice, traži pruge i tufnice, pravi najneverovatnije kombinacije. Njena starija sestra samo povremeno podigne pogled sa svoje kule ili sa knjige i uzdahne ili se nasmeje… što zavisi od trenutne poze njene mlađe sestre. Mlađa mišica se penje na stolicu i gleda kroz prozor, smeje se, priča, crta prstom po ledenoj kopreni; pravi čaj sestrinim zmajevima i pita ih da joj još jednom kažu koliko su lepe njene plave cipelice i pazeći da ne izguli svoje cipelice.
Njen pogled sreće moj dok stojim na vratima i dišem mir, dok očima upijam savršenu ravnotežu, sklad i uravnoteženost. Pritrčava mi. Razgali me i postidi ta oduševljenost i sreća sa kojom uvek prilazi, bez obzira na to što smo se možda pre samo deset minuta videle. Grli me kao da nismo bile zajedno godinu dana i objašnjava mi koliko je srećna. Oči joj se smeju, cakle, blistaju. Grlimo se dugo, a onda konstatuje da smo se dovoljno mazile i vraća se svojoj igri. I ja posmatram svoju decu još malo, onako čežnjivo, videći možda i malu sebe tu sa njima, ili u njima, i odlazim… i sama srećna, umirena, u skladu sa svime što jesam… zahvalna za privilegiju da posmatram dva istinski radosna bića.
Zahvalna sam i za lekciju koju sam upravo dobila.
Koliko one odišu snagom i smirenošću, tako mogu i ja. Jaka sam. Imam sve što je potrebno da ostvarim ono što želim i zato ne moram da čekam drugu osobu da me ispuni, da popuni praznine, da ispuni moja očekivanja.
Ljubav za sebe. Samopouzdanje. Hrabrost. Odlučnost.
Ono što mi treba tražiću od sebe.
Jer, moja deca to već rade, sa toliko godina koliko imaju.
One su srećne i ne zadržavaju to za sebe.
One govore o svojoj sreći. One govore o svojoj tuzi.
One se ljute na misao koja može da ih rasplače.
One traže pomoć ne ustežući se.
One pevaju iz sveg glasa, ne obazirući se na mišljenja o tonu, taktu, sluhu, skalama.
Prepuštajući se vrtlogu, one zadržavaju ravnotežu.
Posmatrajući ih, vidim da nisam ja ta koja unosi magiju u njihov život.
Nije moj posao da im obezbedim savršeno detinjstvo, ma koliko pokušavala da budem dobra u ovom roditeljskom poslu.
To nije moj posao.
One to rade mnogo bolje od mene.
Svojim istančanim sluhom i bistrim pogledom, one su sa svime oko sebe još uvek povezane onim nitima koje se odrastanjem obično prekidaju. Magli se pogled i utihnu cvrčci. A one to još uvek imaju. I sunce i cvrčke.
I savršene su. Zato što su savršeno srećne.
Moj posao je da budem tu za njih, da im dam sve što jesam i što mogu i da budem najbolja moguća ja.
I ako zaborave, moj posao je da ih podsetim da je sreća već u njima, da su već savršene i da dobrota od samog početka ispunjava svaku poru njihovog bića.
Znam sada da plave cipelice zapravo nisu magične.
Magiju im daju prsti i misli mog deteta koje veruje da su one najbolje i najsavršenije cipelice na svetu.
Sami stvaramo svoju magiju i svi imamo po jedne takve cipelice, zar ne?
Naziv teksta je omaž jednom od mojih omiljenih književnih serijala o savršeno srećnoj detektivki Mma Ramocve koja traga za dobrom, istinom i jednostavnošću i koja sve probleme rešava sa nežnošću i razumevanjem.
Komentari 0