Foto: Flickr
Prema rečima psihoterapeuta Svetlanke Knežević, kućni poslovi su važan deo razvoja deteta jer kroz njih dete uči da brine o sebi, dobija osećaj odgovornosti i brže shvata značenje reči obaveza.
“Čim dete prohoda, treba ga učiti da sklanja svoju odeću i obuću, da pere zube i slaže igračke. Kako odrasta, tako treba uvoditi sve više obaveza i pritom ga hvaliti sve dok ta radnja ne postane automatska, a zatim treba uvesti sledeću”, kaže psihoterapeut.
Ona predlaže da detetu uvek prvo pokažete kako bi posao trebalo da bude obavljen i da odvojite malo vremena da vežbate s njim.
“Kako bi se lakše snalazilo, možete mu na zid zalepiti podsetnik sa objašnjenjem zadataka. Rad ne sme da se predstavi kao muka i obaveza, već kao sastavni deo života”, ističe psihoterapeut.
Ako vaš mališan učestvuje u kućnim poslovima, daleko će lakše kasnije savladati i školske obaveze, a osećaće se i kao koristan član porodice. Zato radne navike treba stvarati od najranijeg detinjstva, a s poslovima u kući dete treba da nastavi i kada pođe u školu.
Naročito je potrebno decu navikavati da sama rade domaće zadatke. Mnogi roditelji prave grešku petljajući se previše u dečje školske obaveze i pomažući im više nego što je potrebno. Na taj način sprečavaju dete da stvori radne navike i od njega prave nesamostalnu osobu.
3 godine
Trogodišnjak bi trebalo da bude u stanju da se sam obuče i skine, ali i da vam pomogne u
nekim lakšim kućnim poslovima poput skupljanja igračaka.
4 godine
Dete se samostalno priprema za spavanje, pere zube uz vaš nadzor, a počinje i da se kupa samo, naravno uz neizostavnu pomoć roditelja.
5 godina
Dete može samo sebi da postavi sto i nakon doručka da ga raskloni.
6 godina
Koristi kompletan pribor za hranjenje, pa čak pravi sebi sendvič. U stanju je da očisti svoje cipele i da ode samo u komšiluk.
7 godina
Sređuje svoju sobu, briše prašinu sa stola, slaže odeću, namešta krevet. Može da baci smeće i da ode do prodavnice.
Blic žena
Potpuno se slažem sa komentarom mame iznad.
A kako ovo sprovesti kada je u pitanju dvoje male dece, više da ne pominjem? Dakle, ne dovodim u pitanje istinitost članka, nego KAKO to sprovesti u praksi? Nemojte samo da odgovor bude *neka se uključe oba roditelja* – šta ako nisu oba roditelja kraj dece u tim trenucima, kao što često i nisu?
To je sve lepo,ali…U situaciji kada u kuci imam troje dece od 5,3 i 1 godine i cetvrto na cuvanju od 1i koji mesec, radeci poslove umesto njih zapravo cuvam i stitim i njih i sebe od nepotrebne nervoze!Kako i zasto?Zato sto dete od 5 zeli da radi i pomaze u svemu,ali nema strpljenja da saceka da mu se pokaze i objasni,pa samoinicijativno radeci napravi dodatnog posla,i dok pokusavamo zajedno da ocistimo u isto vreme 3godisnje dete nesto prosipa ili rasipa na drugoj strani pa jurim i to da sklonim da se bebe ne ubrljaju jer je i to posao plus nepotrebnog presvlacenja i ciscenja,a u isto vreme neka od beba se zasigurno ukakila i strpljivo ili ne strpljivo placuci ceka da bude oprana i presvucena!Za svo to vreme se nekom sigurno pripiskilo ili mu se pije ili jede nesto ili neki kasne sa doruckom dok se drugima vec ide napolje i cekaju kod vrata,itd.I pomalo mi je vec naporno i zalosno da citam savete i uputstva koji se skolski prakticno mogu primeniti samo na jedno,eventualno nategnuto na situacije sa dvoje dece, dok deluju vise nego smesni kada je u pitanju porodica sa troje ili vise dece!Svakim danom sve vise uvidjam koliko je ovo vreme i drustvo nespremno da razume, da zamisli, da pruzi podrsku roditeljima sa vise dece u tolikoj meri da ni neki psiholoski strucni savetodavni tekstovi ne mogu da budu napisani tako da se bar neki od njih realno mogu odnositi i na porodice sa vise dece, jer hteli da priznamo ili ne, sve se to malo drugacije radi i mora da bude prilagodjeno broju dece i vremenskim i fizickim ogranicenjima roditelja.