Podvig doktora: Bebu uspešno operisali van majčine utrobe, potom je vratili u stomak

Reč je urođenom deformitetu kičme i kičmene moždine, a događa se u prvim mesecima života zametka kada ne dolazi do kompletnog zatvaranja tzv. kičmenog stuba.

Inače, kad su u 20. nedelji Betanine trudnoće lekari dijagnostifikovali ovaj poremećaj, prva reakcija je bila savet da prekine trudnoću. Budući da njoj i suprugu Kieronu to nije bila prihvatljiva opcija, odlučili su se na tzv. ‘otvorenu operaciju fetusa’, koja je značila operaciju kičmene moždine na bebi, koju su morali izvaditi iz majčine utrobe i onda vratiti nazad.

Kod Betan su na redovnom trudničkom ultrazvuku lekari prvo primietili da bebina glava nije normalne veličine, nakon čega su je poslali u Eseks gde je bebi dijagnostifikovana spina bifida.

„Rekli su nam da možemo da biramo, da nastavimo trudnoću kako je išla do tada, da je prekinemo, ili da pristanemo na operaciju ‘popravljanja’ ploda. A samo nam je poslednja opcija bila prihvatljiva“, ispričala je Betan, nakon čega je usledio niz ultrazvučnih pregleda i provere plodove vode da se utvrdi da li je dete spremno za taj poduhvat.

Kriterijumi za takvu operaciju su, kako kaže Betan, jasni – majka ne sme imati nikakve probleme s posteljicom, skraćeni cerviks ili višak kilograma. Nakon što su lekari odobrili operaciju, došli su hirurzi iz celog sveta:

„Ovo nije smrtna presuda“, istaknula je Betan, koja od početka misli da je njena devojčica i te kako imala šanse da preživi opasni postupak. Napominje da je operacija svakako rizična, ali da spina bifida ‘više nije što je nekada bila’. Za svoju devojčicu kaže da je posebna i da je dokazala koliko zaslužuje ovaj život.

Šta je Spina bifida?

Spina bifida je poremećaj u razvoju kičme i kičmene moždine, zbog kojeg ostaje rupa u kičmi. Svake godine se u SAD-u rodi 1500 beba s tom manom, dok u Velikoj Britaniji pogađa jednu na 1000 beba. Većina slučajeva se otkrije i pre rođenja, negde oko 20. nedleje trudnoće.

U najgorim slučajevima membrane i leđna moždina naprave rupu u detetovoj kičmi koja se ne može ispraviti, što nervni sistem čini ranjivijim za infekcije koje su ponekad kod takve dece fatalne.

U većini slučajeva se stanje popravlja nakon detetovog rođenja, ali je često nervni sistem ipak već narušen, pa dolazi do parcijalne ili potpune paralize donjih udova, crevne ili urinarne inkontinencije, ili gubitka osećaja na koži. Do stanja dolazi zbog malformacije lobanje, pri kojoj se donji delovi mozga povlače dole, prema kičmenoj moždini.