Rezultati istraživanja sugerišu roditeljima da ne trebaju brže-bolje pohrliti svom detetu kad zaplače. Mnogi stručnjaci govore da bi takvo ponašanje moglo da dovede do neželjenih efekata – poremećaja veze između roditelja i deteta, kao i povećanja nivoa stresa kod deteta. Istraživači, međutim, tvrde da su otkrili da dopuštanje bebama da plaču ne utiče na njihov razvoj, ponašanje ili privrženost majci, ali im može pomoći da razviju samokontrolu.
Profesor Diter Volk, koautor studije sa Univerziteta u Vorviku, rekao je da rezultati pokazuju da roditelji ne bi trebali previše da brinu o tome koji će pristup da izaberu. Emi Braun, profesorka javnog zdravlja deteta na Univerzitetu u Svonziju, koja nije bila uključena u istraživanje, rekla je da rezultate studije treba tumačiti oprezno.
„Studija ne dokazuje da je kontrolisano plakanje korisno, niti govori o tome koliko se same majke muče i stresiraju kada njihova beba plače“, rekla je.
Kako je sprovedeno istraživanje?
Istraživači su saopštili da su pratili 178 beba i njihove majke od trenutka rođenja do trenutka kada bebe napune 18 meseci. Istraživanje je sprovedeno u Velikoj Britaniji. Majke su trebale da popunjavaju upitnike kako bi prijavile koliko često su ostavljale svoje bebe da plaču u nekoliko različitih faza: ubrzo nakon rođenja, u roku od tri, šest i 18 meseci. Takođe su rekle koliko često i koliko dugo je njihovo dete plakalo u različito doba dana kao novorođenče, a koliko sa tri meseca i 18 meseci.
U fazama od tri meseca ili 18 meseci starosti, tim je istraživao i koliko je majka osetljiva prema svom detetu, koristeći snimljene interakcije između njih. U poslednjoj fazi kada dete napuni 18 meseci, procenjivao se dečji razvoj, ponašanja i privrženost svojoj majci. Tim je otkrio da majke retko ostavljaju bebu da plače kao novorođenčad, ali je ta praksa postala češća kako je dete postajalo starije, tako da je oko dve trećine majki puštalo svoje dete da plače, ponekad ili često, s 18 meseci.
Čini se da je takvo postupanje donelo određene koristi, jer su deca, koju su kao novorođenčad ponekad ostavljali da plakaču, s godinu i po dana to činila u kraćim intervalima. Tim istraživača kaže da takva praksa ne nanosi štetu detetu i nije uočio negativan uticaj na povezanost majke i deteta, na osetljivost majke ili na razvoj samog deteta.
„Ni mi ne preporučujemo da se novorođenče ostavi da plače, niti da se odmah reaguje“, pišu autori. Roditelji intuitivno znaju kako je najbolje reagovati, a i oni i dete se vremenom prilagođavaju. Rezultati istraživanja ne znače da bi roditelji trebali da ignorišu novorođenčad koja plače, posebno u ranom uzrastu.
Plakanje je jedini način na koji beba komunicira. Roditelji često reaguju čim začuju plač, ali pustiti bebu da plače nekoliko minuta može da bude od pomoći, pogotovo ako znate da nije vreme za hranjenje. Tada će početi da uči kako da se sama umiri.
Istraživanje ima svojih ograničenja. Jedno od njih je i to što se oslanjala na izveštaje o plaču, a ne na direktno posmatranje. Takođe, nije bilo moguće potvrditi da je li to razlog zbog kojeg su deca nešto kraće plakala u budućnosti.
Verovati ili ne?
Šarlot Ferklot, stručnjak za roditeljstvo sa Univerziteta u Londonu, rekla je da se na ovu temu vode žestoke rasprave.
„Nova studija bi mogla biti ohrabrujuća za mnoge roditelje koji su koristili ovakve metode sa svojim bebama. Ali, kao što autori studije sugerišu, treba verovati u roditelje da će naći pristup koji najviše odgovara njima i njihovim porodicama„, rekla je.
Stefan Skot, profesor zdravlja i ponašanja deteta sa Kings Koledža, rekao je da su brojna ranija istraživanja pokazala da deca koja su češće prepuštena sebi mogu da razviju manjak otpornosti kao i pojedine teškoće kasnije u životu. Takođe je rekao da najnovija otkrića imaju smisla sa evolucijske točke gledišta.
„Vrlo je malo verovatno da je nekada, dok smo živeli u džunglama i pećinama, ostavljanje deteta zbog, na primer, lova, uzrokovalo neku štetu. Da je tako, nikada ne bismo postali ovako otporna vrsta kakva smo danas.“
Komentari 0