Foto: Pixels
Deca ne mogu da istrče na ulicu, ne mogu da bacaju hranu jedna na druge ili da udare bebu.
Postavljanje ograničenja na ponašanje dece ne znači da treba da postavimo ograničenja na ono što oni osećaju kada ih ograničavamo. U stvari, kada ne dozvoljavamo detetu da se emotivno ispoljava, nehotice otežavamo detetu da nauči da upravlja svojim emocijama.
To je zato što ne možete sprečiti dete da se uznemirava, bez obzira da li mu to „dozvoljavate“ ili ne. Reći detetu da ne plače neće ga sprečiti da plače; samo će mu dati poruku da u njegovim osećanjima postoji nešto zastrašujuće ili sramotno, pa bi bilo bolje da ih pokuša sakriti. Na nesreću, kada ljudi potisnu emociju, te emocije više nisu pod svesnom kontrolom. Zato su mnogi ljudi kada odrastu, ali i deca neregulisana u ispoljavanju osećanja.
To je disregulacija koja plaši roditelje, kada se čini da je naše dete potpuno van kontrole. A da li ste znali da nastaje problem i kada se deca ne regulišu, jer im „dozvoljavamo“ emocije. Suprotno, tada osećaju da „ne mogu“ da ispolje osećanje i umesto toga oni „glume“.
Dakle, poricanje emocija ili neznanje kako da ih ispoljimo ne pomaže nam da ih kontrolišemo. Evo kako dete zapravo uči da reguliše svoje emocije. Primetite da sve počinje sa onim što radimo „MI“ – roditelji.
Mi smo modeli samoregulacije. To znači da se odupiremo kada smo ljuti da svoj „gnev“ izrazimo vikom. Umesto toga, pronalazimo način da se smirimo. Ako je naše dete premalo da bismo mogli da izađemo iz sobe, radimo na sebi onoliko kolilko je potrebno da bismo ostali mirni dok smo pored deteta. Tada usporavamo stvari i preuzimamo odgovornost za to kako izražavamo svoje emocije. Na kraju krajeva, deca uče od nas. Kad vičemo, oni nauče da viču. Kada govorimo s poštovanjem, deca nauče da govore s poštovanjem. Svaki put kada ste pred detetom vi ste model njegovog ponašanja.
Imajte na umu da ne predlažem da „kondenzujete“ ili potiskujete svoje emocije. To bi ih samo učinilo težim za kontrolu! Predlažem vam da se sa emocijama nosite odgovorno, tako što ćete uočiti osećaj i tolerisati ga – ali NE preduzimati mere. Svaki put kada to učinite, jačate svoje neuronske mreže kako biste upravljali svojim emocijama. Upravo to pokušavamo da naučimo našu decu. I naravno, moramo biti uzori.
Olakšavamo razgovor o emocijama. Istraživanja pokazuju da kod dece raste inteligencija kada pričamo o sopstvenim osećanjima, priznajemo njihovo postojanje i glasno pitamo kada vidimo druge ljude, na primer : „Taj dečačić u kolicima plače … pitam se šta nije u redu? Šta mislite šta mu je potrebno? “
Važno je decu naučiti rečima kojima mogu da izraze svoja osećanja. To potvrđuje njihovo iskustvo i pomaže im da razumeju druge. Izebagavajte samo etiketiranje osećanja kod svog deteta, ali i duge razgovore o osećanjima. Umesto toga, u tim teškim trenucima usredsredite se na jednostavno prihvatanje detetovih emocija i pružanje saosećanja, čak i ako treba da ograničite detetove postupke.
Kad su svi mirni, uvek pomaže da sa detetom razgovarate o onome što se dogodilo – ne da kritikujete ili držite predavanje, već da se izvinite, saosećate i uspostavite vezu: „Svi smo bili toliko uznemireni da smo počeli da vičemo. Ali to nikako ne može da se reši sa nekim koga voliš. Žao mi je što sam izgubio živce. Spreman sam da sada saslušam zbog čega ste bili uznemireni. “
Dajte prioritet negovanju odnosa. Bebe umiruju njihovi roditelji. Ali i starija deca treba da se osećaju povezano sa nama jer često ne umeju da se regulišu emotivno. Kada primetimo da naše dete postaje neregulisano, najvažnija stvar koju možemo da uradimo (nakon smirivanja) je da pokušamo da se ponovo povežemo. Kada deca osete da smo na njihovoj strani, čak i kada treba da im kažemo NE, žele da sarađuju – tako da topao odnos u kome ima poverenja eliminiše „loše ponašanje“.
Prihvatamo osećanja svog deteta, čak i kada su neprijatna (kao što su to često osećanja). „Oh, dušo, znam da je to razočaravajuće … Žao mi je što stvari nisu uspele onako kako si želeo.“ Kada empatija postane naš odgovor naše dete nauči da se možda ne oseća dobro, ali da to nije opasno, pa ih prihvati i obradi čim se pojave, umesto da ih potiskuje, jer onda osećanja postaju snažnija i “ružnija”. Kada svojom podrškom pomognemo detetu da može da preživi loša osećanja i shvati da je sutra novi dan, ono počinje da razvija elastičnost.
Mi se učimo izražavanju emocija, ali učimo i sebe da odvikavamo od kažnjavanja. Ignorisanje, tajm auti, posledice i sramoćenje ne pružaju deci pomoć, koja im je potrebna u učenju o emocijama. U stvari, poruka koju deca dobijaju je da su emocije zbog kojih su se „loše ponašala“ loše. Dakle, deca pokušavaju da potisnu te emocije, a njihov emotivni ruksak se dodatno puni lošim osećanjima.
To je jedan od razloga što kažnjavanje zapravo dovodi do novog lošeg ponašanja – ta osećanja neprestano izbijaju iz emocionalnog ranca u potrazi za izlečenjem, a vaše dete “trepće” jer su osećanja tako zastrašujuća. Umesto kažnjavanja, pomozite detetu da ostane na pravom putu pomoću ljubavnih smernica koje će mu pomoći da obradi emocije.
Ograničavajte postupke svog deteta po potrebi, pomažući mu da se oseća dovoljno sigurno da oseti emocije.
Naravno da vaše dete još uvek nije sposobno da donosi samo sve odluke u životu, čak i kada dobro razmišlja. Kada se naljuti, nije iznenađujuće što čini i govori stvari zbog kojih će mu kasnije biti žao (zar ne?). Vaše ljutito dete nije loša osoba, već povređen, vrlo mlad čovek. Kada deca ne kontrolišu svoje emocije, to je zato što u tom trenutku ne mogu. Nije vreme da ga učimo da ne bude bezobrazan. Ako možete da ostanete saosećajni, vaše dete će se osećati dovoljno sigurno da ispliva na površinu, oseti i izrazi suze i strahove koji pokreću njegov bes i glumu. Ako mu možete pomoći da se oseća dovoljno sigurno da zapravo oseti te suze i strahove, oni će ispariti, a bes i “gluma” će takođe nestati.
Ponašajmo se kao odrasli. Kada nismo u mogućnosti da preuzmemo kontrolu nad svojim domom, postavljajući odgovarajuća ograničenja i stvarajući pozitivan ton, deca se ne osećaju sigurno. Oni se brinu da nismo u mogućnosti da udovoljimo njihovim emotivnim potrebama, pa počinju da rade naporno da bi preuzeli odgovornost. To je jedan od razloga zašto deca šefova postaju zahtevna.
Ono što je još gore za njihov razvoj, prestaju da nam dolaze sa svojim suzama i strahovima. Ne veruju nam da bi iskazali svoju ranjivost, pa razvijaju svoju odbranu. A to znači da se ne mogu opustiti i boriti sa stvarima koje ih plaše (inače poznate kao razvojni zadaci prilagođeni uzrastu), poput učenja da rešavaju sukobe sa vršnjacima i preuzimaju rizik od pokušaja počinjanja novih stvari. Rešenje je da ovaj „stav“ pomogne detetu da se oseća sigurno, obavezujući se da bude miran, emotivno velikodušan roditelj koji postavlja empatične granice i postaje model emotivne intiligencije.
Deca čiji roditelji na ovaj način uče da „kontrolišu“ svoje emocije zato što imaju zdrav emotivni život, a ne zato što im je rečeno da ne osećaju ili su kažnjena ili osramoćena zbog svojih osećanja nauče da:
Emocije nisu loše, one su samo deo bogatstva ljudskog bića. Kad sebi dopustite da osećate, emocije počinju da blede.
Obično nemamo izbora o tome šta osećamo, ali uvek imamo izbor o tome kako ćemo se ponašati.
Postoji li bolja motivacija za roditelja od sopstvenog rasta za ljubav svog deteta.
A ako i dalje radite na tome da se regulišete, biće vam drago da čujete da će vaša deca gotovo sigurno biti bolja u upravljanju svojim emocijama od vas. Zašto? Sada radite naporan posao da biste im pomogli da nauče kako.
I većina posla koji treba da uradite je, gle iznenađenja na sebi.
Komentari 0