Kad smo se odselili u kuću 11km od centra grada, za nas je to bio šok. Drugi dan su nam na vrata došli svi iz susednih kuća da se upoznaju. I dan danas su nam isti ti ljudi bliži nego dobar deo familije. Pomažemo se, pazimo, imamo sa kim kafu popiti. Verujem da je tako nekada bilo i u ovom komšiluku. Takođe verujem da je brz ritam života nametnuo ljudima potrebu da se zabiju u kuće i iz njih ne mrdaju, kad god su slobodni. To na kraju dovede do toga da se ljudi usput samo osmehuju, mahnu i požele jedni drugima ugodan ostatak dana.
Želim da vam pišem o jednoj mojoj komšinici i njenoj ćerki. O majci i detetu o kojima ne znam ništa. Ništa sem utiska koji na mene ostave svaki put kada im uputim osmeh, a njih dve zagreju moje srce. Njeno dete je žena, koja će do kraja života ostati dete o kom se treba brinuti. Ona je osoba sa smetnjama u razvoju. Milion puta sam razmišljala o njima i o životu kojim žive. Svaki put bi me preplavio osećaj ljubavi i poštovanja kada bih pomislila na tu ženu koja je svoj život posvetila detetu, drugačijem od ostale dece. Ne mogu a da se ne naklonim nečemu ne želim nazvati žrtvom, jer je ja ne bih tako doživela. Nazvaću to, jednostavno, ljubavlju. 37 godina ljubavi kao one koju za bebu iznedrimo. Kada smo 24h tu za nekoga ko se ne može sam o sebi brinuti i ko od nas zavisi. Svaka majka zna koliko je to teško i koliko nam to nedostaje, kada naše bebe porastu i odu svojim putem.
Njena ,,beba’’ nije nikuda otišla. Nema dana da ne sretnem njih dve kako, ruku pod ruku, idu na neko odredište. Majka mi se uvek nasmeje široko, pozdravimo se, nasmejem se njenoj ćerki i znam, negde duboko u sebi, da mi se njeno biće osmehnulo. Iako lice ništa ne pokazuje. Ona je jedna divna duša. .. duša- učitelj. Poslata da učenika provede kroz život i pomogne mu da savlada najteže lekcije požrtvovanosti, uz mnogo ljubavi.
Ovu majku nikada nisam videla sa drugačijom frizurom, niti u odeći koja izlazi iz okvira teget i crne. Ali svoj osmeh i neku čudnu pomirenost dok se šeta sa svojom ćerkom, svakog dana, uvek nosi sa sobom. Bez izuzetka. Osmehom kojim gazi kroz dan, zahvaljuje se Bogu na ljubavi koju je u njoj stvorilo ovo prekrasno biće, koje će je trebati do kraja života. Sigurna sam da je tako.
Sretnem je svaki dan. Kao podsetnik da ne prestanem biti zahvalna na svemu što mi je dato. Na zdravlju, koje olako uzimamo zdravo za gotovo. Na dvoje prekrasne dece, zdrave i prave. Na tome što me svaki dan podseća koliko je bitno biti zahvalan. Možda bih to u ovom ludom životnom tempu i zaboravila. Sigurno bih… kada dođem kući sa posla, pa dobijem bebana s vrata, često ne stigavši ni da jedem pre toga, a onda se dam u kućne poslove, pa kad mi još naleti dan da moram kosu da operem, e onda je pravi podvig uraditi nešto za sebe, biti nasmean i raspoložen. Zato je Bog na moj put poslao njih dve. Divnu majku i njenu ćerku. Tako posebnu. Kao podsetnik. Da ne zaboravim da budem zahvalna.
O njima ne znam ništa. Čak ni u kojoj kućici tačno žive. Šta vole, a šta ne. Kako provode dan. Kakav su život imale. Jesu li tužne ili srećne? Setne ili pomirene sa životom? Da li uopšte pomišljaju na nešto više od života, ili im je dovoljno da , ruku pod ruku, svakog dana prošetaju stazom pored mora.
Ništa ne znam.
Osim jednog. Meni su dale neprocenjiv dar i divnu lekciju o zahvalnosti. Iako ih svakog dana samo na kratko sretnem. Nasmejem se od srca, pitam kako su i produžim dalje.
Tatjana Kuljača, blog Mamizam
Komentari 0