Foto> Pixabay
Verovanje da neće doći do ovakvog razvoja događaja, pa nada da će sve kraće trajati doveli su nas u situaciju da kucamo na vrata kraju školske godine, a da to činimo prilično zatečeni.
Postoje stvari koje imam na umu već duže vreme, ali kako su se činile dalekim, odlagala sam razmišljanja o njima.
Prolazila sam juče pored zgrade u koju sam, tokom prethodnih desetak godina, gotovo svakodnevno ulazila. Odjednom, iz skrivenih polica memorije, dugo prikrivana i namerno zatrpavana kako bi se odložio trenutak neminovnog suočavanja sa njom, izbila je u svoj svojoj veličini jedna činjenica – ta zgrada, za nešto više od mesec, neće se više nalaziti na mapi mog kretanja, već će postati čuvar divnih uspomena.
U mojim mislima žive su slike od prvog ulaska u prostorije pune topline. Nesigurnost, nepoznanice, neizvesnost, pa i jednu dozu početnog straha, vrlo brzo su zamenili osećaji topline, vezanosti, poverenja i sigurnosti. Kroz detetova osećanja i reakcije proživite sve intenzivnije nego što biste da je nešto što se tiče samo vas.
Osam sati odvajanja od deteta, u prvim godinama njegovog života, ne može da ne bude stresno, naročito ako dete ne ostavljate sa bakom, tetkom, strinom, nego i za vas i za njega u nekoj, u prvo vreme, nepoznatoj sredini. U takvom emocionalnom, i njime uzrokovanom psihičkom stanju, kada dan za danom, nakon osmočasovne strepnje zbog toga kako se dete prilagodilo, na vratima vas dočeka detetov široki osmeh, ne samo da strepnje nestaju, već doživljavate neku sasvim novu dimenziju sreće i olakšanja.
Vrtić je za moju decu bio drugi dom, a vaspitačice, medicinske sestre i kompletno osoblje – prijatelji, oni pravi sa autoritetom da vaspitavaju, sa drugarskim odnosom na kojem se gradi poverenje i sa velikom ljubavlju koja se bezuslovno osjeća.
Dešavalo se i nešto za šta nekada ne bih pomislila da je moguće, a to je da po završetku mog radnog dana dođem po dete koje se žali zbog toga što nisam sačekala još malo, nego sam banula u sred neke zanimljive aktivnosti.
Četiri godine po izlasku, starije dete još uvek sa setom priča o vrtiću. Mlađe dete želi da u školu povede kompletno osoblje vrtića.
A ja, moram priznati, imam neko teško opisivo osećanje pomešane sete, radosti i poštovanja. Tokom prethodne decenije upoznala sam neverovatne žene. Žene koje jesu zaposlene u vrtiću, ali tamo nisu na poslu, već na jednoj posebnoj misiji tokom koje uz znanje i vaspitanje šire neverovatnu ljubav i toplinu. Uspevaju to preneti ne samo na decu, nego i na roditelje. Zavolela sam ih kao i moja deca. Nedostajaće i meni te velike i posebne žene, koje su ulepšale detinjstvo moje dece, a meni i suprugu bili nevjerovatna podrška u prvim, tako važnim, godinama njihovog života.
Zahvalnost je velika, ali baš zbog svoje veličine teško iskaziva. Ljubav i sećanja su trajni i za njih nisu potrebne reči, jer prvo se nezaustavljivo oseća i širi, a drugo brižljivo čuva.
#posvećeno
VJ „Bajka“ (JPU Ljubica Popović)
Komentari 0