Preci su u deci

Kako okruženje jedne generacije postaje nasleđe budućih generacija

Ono što jesmo i ono što možemo biti

Da li se rađamo kao tabula rasa koja tek čeka da bude ispisana ili smo od samog rođenja genetski programirani i zakalupljeni nasleđenim obrascima, pitanje je koje se u raznim oblicima od davnina postavljalo. Čak i danas, debata „nature versus nurture“  čini se da nije ništa manje aktuelna. Poznati engleski filozof, Džon Lok, rekao bi da je iskustvo ono što nas formira, dok je recimo Plato smatrao da je svo znanje prisutno na samom rođenju, a procesom učenja mi se zapravo samo prisećamo zanja koje već posedujemo. Pitanje ko je više u pravu je besmisleno jer jednostavnog odgovora naravno nema.

Već pogledom na jednojajčane blizance postaje nam jasna neprikosnovena uloga genetike u formiranju organizma, njegovih predispozicija, pa čak i karaktera same osobe. Međutim, ako isti ovi blizanci odrastu u potpuno različitim okruženjima, što je već nebrojeno puta zabeleženo, stvar se bitno menja. Dakle, koliko god nas geni određuju, radi se i dalje o mogućnostima – da li će se nešto ispoljiti ili neće i u kojoj meri.  Ali kako okruženje može da utiče na nas? I da li naučeno i stečeno tokom života nestaje sa nama ili nastavlja da postoji kroz sledeće generacije?

Neposredni uticaji okruženja

Okolnosti pod kojima živimo i u kojima smo odrastali svakako utiču na kvalitet našeg života. Pa tako na primer odrastanje u  teškoj nemaštini, izloženost neurotoksinima ili zapostavljanje u detinjstvu ostavljaju veliki trag i često imaju negativan uticaj na emocionalni i kognitivni razvoj deteta. Poznato istraživanje sprovedeno  još 1997. godine je pokazalo da deca odrasla u domu za nezbrinute znatno kasne u u fizičkom i mentalnom razvoju, kao i da su sklonija ozbiljnijim infekcijama nego što je uobičajeno [1]. No, uticaj spoljašnjih faktora može da se sagleda i sa vedrije strane. Pa recimo, deca koja odrastu u dvojezičnoj sredini često pokazuju kognitivne prednosti u odnosu na svoje monolingvalne vršnjake. Ove prednosti se, pored jezičkih sposobnosti, odnose na sposobnosti održavanja i prilagođavanja pažnje, kreativnog rešavanja problema, povećane mentalne fleksibilnosti, kao i sagledavanja situacije na različite načine [2][3]. Lista mogućih faktora okoline i njihovih neposrednih uticaja bi mogla da se nastavi u nedogled jer sve što jesmo ili nismo, imamo ili nemamo direktno ili indirektno svodi se na svet koji nas okružuje.

Generacije u nama

Dugo se iskustvo roditelja i daljih predaka smatralo indirektnim vidom nasleđa, takozvano kulturno nasleđe. Pa tako, sve kroz šta je recimo deda prolazio u svom životu, okolnim uticajima kojima je bio izložen, iskustva, znanja, strahovi  koje je stekao smatralo se da jedino mogu da utiču na potomstvo kroz kulturno nasleđe – komunikaciju i imitaciju. Međutim, naučnici koji se bave transgeneracijsko-epigenetskim nasleđivanjem uviđaju da situacija nije nimalo jednostavna i da postoje mnogi faktori koji utiču na kvalitet života pojedinca.  Brojnim istraživanjima pokazano je da stečene osobine i način života jedne generacije mogu da rasvetle pojedine pojave u narednim  generacijama.

Recimo, da li je moguće naslediti strah? Pokazno je da jeste. Naučnici na čelu sa Brajan Dijasom „istrenirali“ su grupu miševa da se boje mirisa cveta trešnje. Ovo su postigli učenjem putem uslovljavanja – svaki put kada bi miševi dobili blag elektrošok bili bi okruženi ovim mirisom. Ovo je, nimalo začuđujuće, nakon nekog vremena dovelo do toga da miševi ispoljavaju reakciju straha već na sam miris cveta trešnje. Ono što je interesantno jeste da su njihovi potomci, iako nikada izloženi ovom mirisu, postali uplašeni i anksiozni kada bi ga osetili [4]. Još interesantnije je to da je ovo ponašanje primećeno čak i kada su miševi bili začeti vantelesnom oplodnjom, što isključuje bilo kakvu mogućnost socijalnog učenja.

Kako stvari stoje kod ljudi? Koliko god osnovni biološki mehanizmi  bili isti svim vrstama, i koliko god bilo moguće predvideti određene fiziološke mehanizme kod ljudi na osnovu znanja pridobijenog iz laboratorije sa životinjama, eksperimenti na ovom nivou svakako nisu dovoljni i bilo kakav zaključak bi bio preuranjen. Činjenica je da je kod ljudi malo teže sprovoditi eksperimente koji bi uključivali elektrošokove i stvaranje reakcije straha od najmlađih dana, što ne znači da na indirektan i retrospektivan način nije moguće steći neko razumevanje o naslednim pojavama i obrascima.