Foto: Pixabay
Da li uopšte čitamo šta piše na takvim kutijama? Da li, sad već po navici, u njih ubacujemo novac ne pamteći uopšte kome dajemo? Da li u savremenom društvu biti human znači samo ubaciti novac kroz otvor i da li su humani svi koji to urade, a nehumani oni koji ne otvore novčanik?
Deca danas znaju mnogo više nego mi. Oni znaju da ima bolesnih vršnjaka, da su neka deca ostavljena, da pate, deca danas znaju da ima dece koja umiru. Imam utisak da sam se ja sa takvim pričama suočila mnogo kasnije. Ali sam zato i kasnije u odnosu na svog starijeg sina prvi put nekome pomogla. Ovo je priča koja će vam možda, kao roditelju, pomoći da usmerite dete i date mu krila da učini neku malu/veliku stvar. Delim je jer verujem da dobre priče podstiču dobra dela.
“Mama, danas nam je postavljena jedna kutija u školi, dođi da ti pokažem”, govori u hodu moj trećak i vuče me za ruku da je što pre vidim.
POMOĆ ZA FILIPA. Teško je bolestan, sakuplja se novac. Slika preslatkog dečaka, sa osmehom na licu i veselim očima.
“Daj mi novac da mu dam”, Stefan mi pruža ruku kao da se podrazumeva da ću odmah izvaditi novčanik.
I krenula sam mahinalno ka torbi, ali sam se prvi put zamislila.
Da li je dovoljno detetu tek tako dati novac da bi pomogao nekome? Da li ću ga tako naučiti da bude human? Da li je potrebno da ga dodatno motivišem da sam nešto učini?
“Sine, ponosna sam što želiš da pomogneš, ali da bi zaista bio human moraš sam da sakupiš novac. Uštedi od užine i ja ću ti dodati još toliko”, pokušavala sam da mu objasnim.
Dok smo išli prema kući Stefan me je ispitivao o Filipovoj bolesti, šta je to jetra, zašto je ona važna, kako se razboli i kako leči… Pročitao je veoma pažljivo sve što je pisalo na kutiji. A ja sam preispitivala svoju odluku. Iako sam bila uverena da je ispravna, plašila sam se da on, pošto je mali neće biti dovoljno motivisan i da sam možda uskratila malog Filipa za novac.
Odlučila sam da sačekam dva dana, pa da mu, ako ne pomogne ipak dam novac da odnese u školu.
Stefan me je iste večeri naterao da se postidim.
Posle škole se izgubio sa društvom iz ulice. Već je polako počeo da pada mrak kada su zazvonili.
Aleksa, Coka, Andreja, Sale, Maša i Stefan rasčupani, prljavi od zemlje, ozbiljnih lica, drže nešto što su sami nazvali buket cveća. Poneki poljski cvetić sa gomilom trave sa korenom u zemlji, uvezane gumicama za tegle.
Svi u glas govore: “Kupite bukete, novac ćemo sutra odneti u školu za lečenje našeg druga Filipa. Košta koliko date”.
Jedva sam sakrila suze.
Stefan je te večeri umesto priče za laku noć meni ushićen pričao kako su se okupili, dogovorili, ko je birao cveće, ko je vezivao bukete, ko je skupljao novac, ko će sutra da ubaci… I još će dodati novac od užine. Ne moraju sutra ništa da kupe imaju samo četiri časa, neće biti gladni…
Poželela sam samo da ostanu takvi.
Zapitala sam se šta se sa nama dešava kada izgubimo to što imaju oni. Sada, kad su deca…
Sutradan su sav novac poneli u školu i pažljivo ubacili u kutiju. Nekoliko dana kasnije kutije više nije bilo. Stefan je svakodnevno pitao da li ima nekih vesti o Filipu. Nažalost, sam je pročitao tužnu vest kada je maleni junak preminuo. Sklonio se u svoju sobu i plakao…
Nekoliko meseci kasnije imao je pismeni na temu Učinio sam dobro delo. Pisao je o Filipu.
Završio ga je divnom rečenicom – Voleo bih da je Filip mogao da sakuplja cveće sa nama. I trčkara po šumi. Uvek ću misliti na njega.
Preuzeto: Ndfblog
Komentari 0