Za sebe mogu reći- DOJIM, dakle POSTOJIM! 😉
Šalim se, ali ne previše. To sam najozbiljnije shvatila kao deo svoje majčinske misije, a kako sam oduvek bila štreberka i tu sam se u tom svetlu pokazala.
Moram i ovo napomenuti: tekst, pored svom dnevniku, namenjujem isključivo onim majkama koje se pripremaju na dojenje, koje su u problemu, koje su se negde zaglavile i osećaju da gube bitku, da ne drže sve konce u rukama, a saveti koje dobijaju ih često na tom mlečnom putu sapliću i udaljuju od željenog, zacrtanog cilja. Apsolutno nikoga ne želim da osudim (one majke koje ne doje, koje to ne mogu, koje su iz njima poznatih razloga odustale ili to jednostavno ne žele). Sve smo mi na prvom mestu majke, koristile mi flašicu ili naše mleko, platnene pelenice ili Pampers… Ne poznajemo tuđe razloge, zašto ne doje, i ne tiču nas se na kraju krajeva, pa se ni ne treba odmah samo-uloviti u tu zamku osuđivanja (život je lep!). Mada ja jako često čujem “nestalo mi je mleka”, “nemam dobro mleko” i sl., i to mnogo majki pred odustajanjem i misli, nekako ih ubede, onako rastrojene, pod ludom igrom hormona. E, velikim delom zbog njih/vas pišem, da vam predstavim svoj put, gde sam ja nalazila korisne informacije i ko mi je to pomagao, jer, verujte mi na reč, nije bilo lako, ni prvi, a ni drugi put!
Kao što sam vam se već “poverila”, prvi porođaj je bio hitni carski rez (apsolutno neočekivani) pod totalnom anestezijom. Ja nepripremljena, šokirana, u glavi samo “da sve bude u redu sa mojom devojčicom”. U takvom sumanutom stanju se i budim, pa mi je dovode, da me uvere da je moja vrištolina odlično. Na podoj je dobijam tek posle cca 12h. Kao teorijski sam se pripremila, tuđa iskustva poslušala, ali sam nekako nespretna, medicinska sestra takođe, pa je zaključeno vrlo brzo da bebi treba dohrana, jer je pospana (a kako i ne bi od totala), iako sam posle uzimala minimalnu količinu lekova protiv bolova; noću sam koristila pumpicu, jer nije spavala sa mnom, svesna da sve funkcioniše na principu “ponude i potražnje”, da nekako nadoknadim to što popije preko dohrane. Dobijam savet da isto nastavim i kod kuće, dok ne ojača, da je budim na svaka 3h (što je bila noću prava mora, detetu se spavalo, pa spavalo). Traljavo je sve to išlo. Trudila sam se maksimalno, ali nekako je dohrana uzimala danak- umesto da se smanjuje, iz dana u dan bi se povećavala, a moji su dani bili dani mrmota- podoji- „ispumpaj“/ podoji- „ispumpaj“. Kada se samo setim tog zvuka električne pumpice, grrrr. A svima sam jasno rekla da želim da dojim, pa šta god to značilo, kakav god to napor podrazumevalo. Želela sam silno da rodim prirodnim putem- nije išlo; želela sam silno da dojim- mora da ide. To ne dam! E tako sam ja zatvrdoglavila. A muž često kaže, kako me je moja tvrdoglavost i dovela na kraju do cilja.
Pored literature i zillion izvora na netu sam se konsultovala (usput se i isplakala u slušalicu) sa savetnicima iz La Leche League u Sloveniji i iz Halo bebe u Srbiji. Značili su mi njihovi saveti. Jer bolelo je i fizički i psihički. Fizički, jer je verovatno nisam najpravilnije pristavljala na dojku, a tokom svakog podoja bi me oblivao hladan znoj, noge bih stavila na kutiju, pa je na kraju podoja bacala zdrobljenu u smeće. Kada se samo setim silnih čajeva, napitaka (poput onog od ukuvanog susama u vodi) koje sam spremala. Nije da sve to nije vredelo, išlo je iz dana u dan na bolje. Polako, ali opet dovoljno brzo da mi svakog dana da injekciju snage za dalje. Ja sam uglavnom dodavala (čak i tako malenoj, na kašičicu, da je odviknem od flašice) svoje mleko, ispumpane količine su se povećavale, dohrana se vremenom smanjivala, a momenat koji pamtim kao potpuno izbacivanje flašice je negde 20.-25.-i dan, kada su mi vizualizacije pomogle (more mleka, mi u barci i slično), tačnije opustila sam se, konačno! I dojila sam skoro do prvog rođusa.
Trudna ja drugi put. Mislim- ne može me sada ništa iznenaditi, barem ne u vezi sa dojenjem. Ustvari, fokus je bio na pripremama za prirodni porođaj (posle carskog), a za dojenje sam verovala da imam dosta iskustva, literature, povezala sam se sa nekim stručnim ljudima još u toku trudnoće, tu su bile i moje dule. Jedna od grupa na fejsbuku kojoj sam se pridružila u toku trudnoće je Super beba i draga Tereza Kiš Miljković, sa kojom sam se ranije povezala, pa i podelila anonimno svoje iskustvo za potrebe grupe i čekala dan D, a nju/ njih imala kao keca u rukavu.
Roditi prirodno i roditi carskim rezom je neuporedivo iskustvo, pa i sa aspekta dojenja. Ovoga puta dete sam dobila odmah na grudi, na prvi podoj, prvo njuškanje i maženje, uživanje u čedu, u naručju, sad i odmah, a ne posle 12h. To je neprocenjivo, ČAROLIJA!
Sve je zaista krenulo sjajno, brzo je napredovala u težini i to isključivo dojena. I tako tri dana. Baš sam se pohvalila mužu kako nisam kmezila treći dan (taj možda mit sam ipak potvrdila posle prvog porođaja- mameći bluz ceo taj treći dan). Ali zato jesam četvrti. Začepio mi se mlečni kanal, visoko gore, na levoj dojci. I to sam ja baš tako osetila. Niko mi nije rekao. A ni verovao. Jer medicinskom osoblju se činilo da je sve u najboljem redu, na dodir, na oko. Ovde bih naglasila- majke slušajte svoj inner voice, intuicija vam tada radi dvesta na sat (rekla bi dula Tadeja), jer iako su oni svi radili najbolje što znaju i na osnovu svog dotadašnjeg iskustva, ja sam ipak to osećala, a i iz istih tih razloga se kidala na sitne komade, jer je meni mleko sve sporije teklo. Nije nestajalo, kao što su neki govorili i tešili me (da biću dobra majka i ako ne dojim), samo je naišlo na prepreku, koja me je odvela u groznicu. Da ne opisujem do detalja svoj tadašnji horor. Bila sam “na tleh”, rekli bi ovde. Skroz. Odmah sam zvala savetnice iz Lige, čije su mi brojeve dostavile dule (one su non stop bile sa mnom na vezi i hrabrile me). Savete sam prihvatala oberučke. Doktor je pred otpuštanje iz porodilišta potvrdio moje sumnje (zečepljen mlečni kanal indeed) i to mi je značilo. Znači- imam mleka i imam problem. Moram ga rešiti. Matematika je jasna. Moram što pre stići kući, da zagrlim stariju ćerku koja mi do bola nedostaje i da se bacimo na posao! Pisala sam i Terezi. Nisam čekala, znala sam da moram brzo da reagujem. O da, još i ovo (možda se i vama ova “jagodica na torti” desi-la)- jutro posle grozničave noći su mi prokrvarile bradavice, bukvalno pukle, žive rane. Vi koje prolazite ili ste već prošle kroz tu situaciju znate kakav je osećaj, ne kada „pukne“ jedna, već kada „pukne“ i ona druga. Za mene- košmar! Stanje, samo dva dana posle onog idealnog nije bilo nimalo optimistično.
Sa svih strana sam dobijala informacije, korisne uglavnom. Prvo smo kod kuće “odvezali čvor”, masažom (ne baš nežnom) i zagrevanjem termoforom (ne neee, prvo sam se doooobro isplakala, onda čvor). Homeopatski lek je pomogao da rane brže zarastaju (dula Špela je homeopatkinja), i ja sam već drugi dan po povratku kući počela da dojim Radosnu. Bez silikonskih nastavaka, bez pumpice, jer to bi bilo kobno za rane koje su tako brzo zarasle (tačnije prestale su da krvarile, ali su i dalje bile tu i bolele me). Odmah po dolasku kući sam kontaktirala sertifikovanu savetnicu Alenku, odlučila se za njenu uslugu, a ona je naredni dan došla kod nas. I to je bilo TO. Prekretnica! Nekako sam joj verovala, već nakon par razmenjenih rečenica. Potpuno mi je povratila samopouzdanje, rekla da sve što radimo je OK i da se moje dete lepo doji, samo je malo sporije, pravi pauze, a čini se kao da spava. Sećam se, nazvala je profesionalcem 😉 Dala mi je konkretne savete i tri dana nakon tog susreta mi nismo više koristili dohranu već se isključivo dojili. Nije bilo lako, ali je vredelo- svake kapi vredno! Bol je lagano bivao manji, jer sam se trudila da je što pravilnije pristavljam. I sve je bilo mnogo bolje, mnogo lakše i lepše. A znala sam da će taj dan doći brzo. I nisam se prevarila.
Mislila sam da neću nadugačko, ali nekako mi to baš ne ide od ruke (još uvek je sve sveže ;)). Malo mi je čudno kada vidim o čemu vam sve pišem, možda sam mogla i sa manje detalja, ali ipak znam koliko su meni tuđa iskustva pomogla. Verujem da je bitno izaći iz senke anonimnosti, reći ljudima- da, to se desilo i meni i iako su gotovo svi mislili da je dojenju kraj, dojenje traje i danas, posle skoro sedam meseci. A dojenje je za mene isto kao i za vas- i hrana, i piće, i lek, i maženje, uteha i sigurnost, toplina i “za tebe sam uvek tu”.
I na kraju- ja sam uvek ZA dojenje, ako je moguće!!! Zbog zdravlja i celog onog paketića pride. I često su velike šanse da se ono i realizuje. Samo je NEOPHODNO potražiti POMOĆ na vreme i na pravom mestu, kao što napisah na početku. A ako i onda ne ide, ne očajavajte! Dale ste sve od sebe. Znam i verujem vam. A sve smo mi najbolje majke svojoj deci. Tačnije, sve se trudimo da im to budemo!
Tichice
Jako sam se obradovala kada sma videla ovaj tekst, posebno kada sam počela da ga čitam. Ja imam jedno dete (za sada) i čini mi se (verovatno pogrešno) da sam prošla sve faze sa dojenjem i imam veliku potrebu da to podelim sa drugima. Naime, takođe sam dete rodila carskim rezom (hitnim, 30 sati nakon pucanja vodenjaka, indukcije i tri napona). Kako sam odlazila na trudničke vežbe kod žene, za koju mislim da mi je život spasla, bila sam dosta informisana i na temu porođaja, i na temu dojenja. I kao retko u životu – to je izgledalo baš kako nam je govorila. Dete mi je bilo jako veliko (4550gr i 58cm), rođen je i krupan, i snažan. Na prvi podoj su ga doneli tek nakon dan i po ja mislim… Naravno, u tom momentu dojke su bile prazne – neiskusna beba, neiskusna ja. A pedijatrijske sestre nemarne. Stavili su mi ga na ruku na kojoj je bila braunila direktno glavom, mene okrenule na stranu… što se na kraju ispostavilo kao nejveća glupost, jer sam pokuđšavala njega da prdržim da ga braunila ne povredi, a u sebi vrištala od bolova u stomaku u tom položaju. Posle nekog vremena su mi doneli bebu i ostavili je s amnom u sobi i tu sam shvatila da mi je neuporedivo komotno da ga dojim sedeći, a njega stavim na jastuk. Ubrzo je mleko nadošlo, kanali nerazrađeni. Ti bolovi su, čini mi se, gori od porođajnih. Ja nisma mogla d apodignem ruke od bolova. Nisam umela da se izmlazam. A savet od sestre sam dobila da se tuširam vrelom vodom (kako sa ranom na stomaku?! toliko o savetu). I to je prošlo. Čovek bi pomislio – ok, on je naučio da sisa, ja sam uspela da otvorim te kanale uz nekoliko modrica… Borba je bila velika, ali mi je pobeda draža. Izašli smo iz bolnice. Ja sam toliko bila odlučna u stavu da dojim bebu, da dohranu nisam želela da unesem u kuću, plašeći se da ne popustim polako, polako i izgubim mleko. I išlo je sve ok. Dete je u jednom momentu bilo uznemireno, majka mi je predložila da mu ponudim dohranu ipak… posle mog ozbiljno godbijanja, ubedili su me. I da, zaista, popio je 100ml sa nepunih mesec dana.
I onda je krenula borba, jer sam tek tad shvatila da problem postoji: on očigledno nije u sferi standarda, jer je velik kao dvomesečna beba, a moje dojke ne znaju to. Izmuzavanje nakon podoja, pa frižider, pa grejanje kad mi fali… i tako u nedogled. Moj problem je bio što sam imala vrlo nedoslednu laktaciju: nekada potpuno prazne dojke, nekada beskrajno mleka i krug sa izmuzavanjem, zaleđivanjem, grejanjem, dohranjivanjem je trajao, bogami, dosta dugo. On je napredovao jako mnogo, nekad skoro po 400 grama nedeljno samo sa mojim mlekom, ali je moj trud bio mnogo veći od uobičajenog. Sada znam da je sve bilo u velikom umoru, jer sam bila dosta sama (muž mi je radio dosta, a rodbina ne živi u gradu u kom mi živomo). Sve što su mi govorili – ja sma radila: jedi više, ok, ja sam spremala uveče obroke za noć, pil aone odvratne čajeve, nalivala se vodom, pa čak i kad je beba spavala, ja sam morala da ustajem i idem u toalet itd. Potpuna agonija. Nekako saveti koje sam dobijala nisu palili.
Onda smo došli u fazu kad je beba tražila da doji na pola sata – očigledno joj je nedovoljno bilo to što je pojela… mleko se smanjivalo… U pomoć sam pozvala ženu kod koje sam vežbala, žena dođe i kaže: „Ok, ali tebi kanali nisu razrađeni.“ i kreću masaže pet dana kojih ne mogu ni da se setim koliko su bile bolne. I sveti savet: nema dojenja bar sat i po za početak. Pa ćemo širiti interval.
Štreberski sve slušam. I stvar krene na bolje. Otvara se nova era: dete neće flašicu. Nijednu. Zamrznuto mleko čeka. Sveto pravilo: na sobnoj temperaturi sme da stoji tri sata, u frižideru tri dana, u zamrzivaču tri meseca. U sterilnim bočicama, kupljenim u apoteci, za mokraću. U njih staje tačno 60ml, imaju zatvarač. Gomilaju se u zamrzivaču, laktacija se uspostavila. Dete i dalje lepo napreduje.
Nova faza: levu dojku u kojoj imam manje mleka lepo doji. Desu krene, baci se pozadi i plače. Osim noću, tada pristaje na sve. Ako mu dam prvo desu, onda je ok. Šta se kog đavola dešava?! Pedijatri kažu – grčevi, pa ga boli. Ja znam da nije to. Jednostavno znam. Posle milion nagađanja i pretpostavki svih iz okoline, opet zovem svoju Natašu. Dolazi i ispostavlja se da su mi kanali na desnoj dojci pemali i da ga fruistrira to što mu ide malo mleka. Nova runda masaža. I rešava se stvar.
Kako je moja beba sa 4 meseca imala 9 kila, čvrstu hranu smo uveli sa 4 i po meseca. Počele su da se troše zalihe iz zamrzivača, jer sam svoje mleko mešala sa pirinčanim pahuljicama. Dojenje i dalje najbitnije za njega. I sve idilično.
On puni skoro šest meseci, ja prepoznajem taj bol kad podignem ruku, hitno zovem svoju Natašu, ona dolazi – začepio se kanal, ponovo desna dojka, koju Nataša zove „silikonka“, zato što je takva struktura dojke… Ona govori da je tvrda, za razliku od leve, koja je „protočna“. Oh, masaže, dobro znane…
I sve je bilo ok… Negde dok beba nije napunila 8 meseci, kada nadolazi nova era novog pakla. Stoti krug pakla, čini mi se. On sisa celu noć, čim ispusti dojku iz usta, plače. Preko dana jako slabo jede, i dalje želi samo da sisa, a realno mleka nemam dovoljno za džina od deteta. Dete potpuno počinje da izgleda usahlo. Da jede neće, da pije na flašicu tek sada neće, a grudi realno nisu dovoljna hrana za njega. I opet tona saveta raznog tipa. Ja umorna kao pas, nervozna, jer ne spavam noćima. I noćima. I noćima.
Pronađemo savete za spavanje (cry-it-out-metod), koji sam ja dugo odbijala, a za to vreme probali smo sve što smo saznali. I na kraju krenemo u tu avanturu. Plače on u sobi, plačem ja još gore u dnevnoj sobi. Ukidamo noćne podoje. Dileme – da li je gladan, šta ako, šta ako, šta ako… Prva noć… Druga noć… ređa buđenja. Treća noć – buđenje tel pred zoru. Ali trećeg dana on počinje da jede slani obrok, jede voće, dete raspoloženije. Četvrta noć – jedno kratko buđenje, peta noć – prespavana cela. Jutarnji podoj, voćni obrok, dojenje, slani obrok, dojenje. Neverica. Potpuna neverica.
Smanjimo stvari na dva podoja u nekom trenutku i ped njegov prvi rođendan – opet poznat bol u dojci. I ponovo zapušen kanal u desnoj dojci. I ponovo Nataša, ovog puta jedna masaža.
I to je bilo to. Smanjenje na jedan podoj. Nervoza u vreme kada je trebalo da se desi drugi podoj. Posle mesec dana ukidanje i poslednjeg podoja. Prvi dan gorko plakanje, drugi dan – tužno uzdisanje, treći dan – the end.
Dileme vezane za prestanak dojenja su tema za sebe. Sada mi se čak čini da je to teže palo njemu nego meni. A u ovom trenutku, kad aje prošlo 6 meseci pitam se zašto mi je to bila tolika drama?!
Ja sam dojenje zamišljala potpuno romantično. O porođaju i trudnoći mnogi govore, pišu, nekako si pripremljen. O ozbiljnom poslu, koje se zove „dojenje“ nekako se ne govori toliko. U želji da se prikaže kao dobro, govori se o značaju za bebu. To je neminovno i podrazumevajuće za mene. Ali mislim da bi meni mnogo značilo da mi je neko bar iz iskustva rekao šta sve može da me snađe. Ne bih se osećala tako sama, ne bih toliko patila kad se u snu trgnem, odmah pipnem dojku da proverim da li će biti mleka za sledeći obrok. Ne bih bila toliko usamljena u toj želji. Ne bih se osećala tako samo u toj brizi, na koju su mi mnogi odgovarali: „Ma daj mu dohranu“. Ali kako kad neće?! Neće ni moje mleko ni na flašicu, ni na kašičicu. Jednostavno neće.
Mislim da je princip veštačke hrane lakši put. Može svako da te zameni u tome, duže drži sitost. Ali mislim da je to put u jednom smeru. Znam mnoge majke koje su večernji podoj menjale veštačkim mlekom, jer dete bolje spava. Tačno, ali to odmah računaš da su dva podoja zamenjena veštačkim mlekom (taj koji menjaš i sledeći koje dete prespava). Dva podoja od 7-8 na dan je manja stimulacija dojke. Manja laktacija. Onda sutradan nemaš dovoljno, pa se menja još jedan… I tako… Do prestanka laktacije.
Ja znam samo ono što sam iskusila. I zato čvrsto verujem da je priroda tako sve napravila da se preživi. I zato duboko ne verujem da je moguće da neko nema mleka (osim kod nekih fizioloških smetnji). To je borba, golema borba. I na nju treba biti spreman.
Ne mogu da ne odgovorim, iako sam to učinila na blogu Tičica 🙂
Zapravo, da kažem svaka čast što ste podelili sa nama Vaše iskustvo, verujem za mnogo mama dragoceno i ohrabrujuće, ipak. Opisali ste trnovit put, sa svim njegovim mogućim rukavcima. Jako je važno potražiti na vreme podršku- stručnu ili barem pomoć majke koja uspešno doji, koja je pokoji trn sa tog mlečnog puta izvadila iz svoje pete. Hvala Vam!!! Jer vredi. Itekako. <3