Prljanje u dečijim igrama: da li je 3. godina granica za sve

Foto: Canva

Jedno britansko istraživanje pokazalo je da se 64 odsto dece samo jednom nedeljno igra van kuće, 28 odsto se nije godinama prošetalo u prirodi, 21 odsto nije nikada bio na selu, a svako peto dete se nikada nije popelo na drvo. Tako su deca savremene generacije sve više „osuđena“ na gradove, i često stanove sa premalo ličnog prostora, nalik kavezima.

I kao da već to samo po sebi nije dovoljno frustrirajuće, mi insistiramo da igra u tim kavezima bude što čistija. Roditelji će radije dozvoliti detetu da satima sedi ispred računara igrajući se ratničkih igrica ili da sedi ispred TV ekrana, upijajući ko zna kakve sadržaje, bez interakcije sa bilo kime, umesto da ga pošalju u park, da šljapka po barama ili se igra sa bojama, rizikujući da se tako, eventualno, isprlja.

Jedino roditeljsko opravdanje za zabranu „neurednih“ ali i svih drugih igara koje detetu omogućuju da samostalno istražuju jeste bezbednost i higijena. Odnosno, ako je vaše dete u fazi kada ispituje predmete oko sebe, pokušavajući da ih okusi ili proguta, obratite pažnju kako se to ne bi dogodilo. Uvek proveravajte materijale od kojih su sačinjene njihove igračke. Važno je da igračke budu bezbedne, od prirodnih materijala, bez oštrih ivica. Ipak, većina deca veoma brzo prestaje da na ovaj način ispituje stvari oko sebe, pa više nemate razloga da strahujete da će mu „neuredne“ igre narušiti bezbednost ili zdravlje.

Nerazumevanje prirode igre. Svaka dečija razvojna faza ima svoje potrebe, svoje zakonitosti i svoje igre koje tu fazu dodatno obogaćuju. Roditelji pogrešno misle da je korisna samo ona igra u kojoj dete nešto konkretno uči ili postiže neki cilj. Naime, u predškolskom uzrastu, igra je sama po sebi cilj i upravo je igra najvažniji način učenja. Osim eksperimentisanja i istraživanja i ličnog razvoja kroz zabavu, ove igre ni nemaju drugi cilj.

Značaj. Kroz igru dete uči o svetu koji ga okružuje na jedan nov, zanimljiv i za njegovo iskustvo trajan način te mu sve ostaje u sećanju. Eksperimentisanje sa bojama ili prirodnim materijalima jeste neuredno, ali zato podstiče radoznalost i kreativnost, razvija koncentraciju, vežba finu motoriku i koordinaciju pokreta. Takođe, kako su ove igre uglavnom neverbalne (deca se sporazumevaju koristeći zemlju, vodu, pesak…), kada su u igru uključene i druge osobe, dete vežba svoje umeće neverbalnog komuniciranja i druženja. Specifična vršnjačka interakcija doprineće samopouzdanju, razvoju socijalnih veza, emocionalnom napretku. Osećanje slobode da mogu samostalno da rade ono što žele, u okviru svoje igre, za dečiji razvoj je isto tako od ogromnog značaja.

Konačno, ali možda i najvažnije: ove igre su zabavne, vašu decu čine nasmejanom. „Neuredne“ igre i inteligencija. Sve igre koje deci omogućuju istraživanje, eksperimentisanje, savladavanje prepreka, fizičku akciju, otvorenost u razmišljanju… Utiču i na razvoj inteligencije deteta. Mensin program učenja upravo podrazumeva kombinovanje fizičkih igara sa učenjem različitih sadržaja, pa tako deca uče određene pojmove (na primer, tablicu množenja) istovremeno se rotirajući nekoliko minuta u jednom smeru. Ovakve igre, iako ponekad ostavljaju iza sebe prljave majice, sa druge strane, direktno utiču na razvoj inteligencije i način razmišljanja dece.
Gosti ili dete?