Foto: Pixabay
Sekrecija mleka kod majke je pod hormonskom kontrolom, dok je lučenje mleka stimulisano detetovom aktivnošću sisanja – koje utiče na refleks lučenja mleka.
Uspostavljanje (ne)zadovoljavajućeg procesa ishrane od ranog detinjstva zavisi od sledećih faktora:
Faktori koji se odnose na dete
Pod uslovom da želudačno-crevni trakt uredno funkcioniše, i da je dete dobrog opšteg zdravstvenog stanja, možemo da razmatramo psihološke faktore koji se tiču formiranja problema u ishrani. Na primer, način dojenja može da bude nespojiv sa individualnim temperamentom deteta (neke bebe su relaksirane, druge su aktivne ili iritabilne tokom dojenja, a to može da ne bude u skladu sa majčinim temperamentom).
Faktori koji se odnose na majku
Majčin kapacitet da obezebedi dovoljno mleka ili odgovarajuću veštačku ishranu, veoma je važan faktor. To može da bude ometeno lokalnim problemima, koji se odnose na probleme sa grudima majke, ili na njeno psihičko stanje. Hranjenje bebe je pod uplivom psiholoških faktora, što znači da mnogo zavisi i od majke, odnosno njenog emocionalnog stanja, a to je naročito važno u slučaju anksioznih ili depresivnih majki.
Problemi u ishrani koji se odnose na period dojenja
1. Odbijanje dojenja
Može da bude sa majčine ili detetove strane.
2. Nemogućnost uspostavljanja dojenja
Uzrok zbog kojeg je dete indiferentno prema dojenju, može da bude: neurološko oštećenje usled traume na rođenju, ako dete trpi posledicu dejstva lekova koje je majka uzimala tokom trudnoće, neurorazvojni problemi, generalizovan fizički poremećaj kao što je lokalna ili sistemska infekcija… Vrlo retko dolazi do odbijanja dojke usled nepoznatih razloga, a tada se pretpostavlja da je to uzrokovano psihološkim mehanizmima – usled neprijatnih fantazija majke o samom dojenju ili deteta o hrani, ili vrlo ranim negativnim uslovljavanjem deteta.
3. Plakanje
Normalno, bebe plaču relativno kratko pre hranjenja, a retko posle njega. Duži periodi plakanja mogu da se jave usled neugodnosti – jer je beba mokra, ili joj nedostaje pažnja, ili ima bolove…
4. Proliv (konsultujte pedijatra u vezi razlike između ređe stolice i proliva, da se ne bi bespotrebno stvarala panika)
Može da nastane usled želudačno-crevne ili sistemske infekcije, alergije na kravlje mleko ili neke lekove, malapsorpcionog sindroma (smanjenje funkcionalne površine tankog creva). Naime, mala deca povremeno imaju faze izbacivanja nesvarene hrane stolicom. Kada je reč o ovom poremećaju, psihološki faktori mogu da imaju značaja.
5. Zatvor (konsultujte pedijatra u vezi razlike između fiziološkog ređeg pražnjenja i zatvora, da se ne bi bespotrebno stvarala panika)
Može da nastane usled neadekvatne ishrane, ili nekih bolesti. Povremeno, mala deca mogu da zadržavaju stolicu tokom učenja uspostavljanja kontrole sfinktera (mišića stezača završnog dela debelog creva).
6. Povraćanje
Povremeno blago vraćanje hrane je obično bez značaja, a često je vezano za prekomerno hranjenje. Zato ga treba razlikovati od pravog povraćanja – koje može da se javi usled infektivnih bolesti, stenoze pilorusa (anomalija gastrointestinalnog trakta), alergije na sastojke mleka, hijatus hernije («želudačna kila»).
7. Stomačni bolovi
Ako su praćeni povraćanjem ili nenapredovanjem u težini, mogu da nastanu usled problema u motilitetu želudačno-crevnog sistema. Manifestuju se plačem u ranim večernjim časovima i otežanim smirivanjem bebe. Na svu sreću, to se najčešće samo od sebe razreši za par meseci.
8. Gojaznost
Ustanovljava se precizno, isključivo putem Tanerovih tablica, što čini pedijatar. Mogući uzroci su: nasledna gojaznost, preteran unos kalorija, neadekvatan obrazac ishrane, smanjena fizička aktivnost.
Problemi u ishrani koji se odnose na period nakon uvođenja čvrste hrane
Kada govorimo o malo «starijoj» deci i problemu ishrane, treba uzeti u obzir mnoge razloge. Uglavnom se problem ishrane ne odnosi samo na hranu, nego je i mnogo više od toga. Počevši od perioda kada kroz davanje hrane bebi (majka, a kasnije i otac, ako pomaže u procesu hranjenja i drugih aktivnosti oko deteta) pokazujemo i naš odnos prema bebinom temperamentu, zahtevnosti i traženju, odnosno načinima prihvatanja i davanja.
Neka deca nauče od malena da kroz hranu mogu da drže kontrolu nad roditeljima. Tako hrana detetu postaje «dobar» način da «izgura svoje», da «njegova bude poslednja», da se «oseti važnim»… ali i da «privuče pažnju roditelja ako je nesigurno, uplašeno». Važno je da roditelj to razume i odgovori na potrebe deteta, a ne da se okrene ka njihovoj zameni – insistiranjem na ishrani.
Ako se većina dnevnih aktivnosti oko deteta svede na problem šta će, kako, kada, koliko i na koji način da jede, cela porodica se vrti u začaranom krugu, iz koga uglavnom nema izlaza bez pomoći stručnjaka. Umesto da ishrana kao jedna od najprirodnijih stvari (kao što je piti vodu, disanje ili kretanje) bude spontana, opuštena, ona postaje glavni izvor nerviranja roditelja. Jer, njima je važno, a i svi drugi upravo to i pitaju: «Kako dete jede, kako napreduje u kilaži?». Pritom druge važne stvari, poput toga da li je dete samostalno (da li može samo da spava, da se hrani, češlja, oblači, umiva…), obično budu u drugom planu.
Kako sprečiti probleme u ishrani deteta?
1. Smanjite strepnju i napetost oko hranjenja. Ali zaista, a ne samo na rečima. Nekada tu strepnju morate da izdržite, kako biste prešli na sledeći nivo – da dete vidi da hranjenjem ne ovladava vama, vašim emocijama, kao i da se vi tada najlakše iznervirate. Odnosno, da shvati kroz vaše ponašanje kako je to jedna obična, uobičajena aktivnost (važno je da i vi to mislite).
2. Većina roditelja svoju zabrinutost oko količine unete hrane uglavnom ne skriva pred detetom. Oni o tome pričaju i raspravljaju međusobno, sa prijateljima, rodbinom, lekarom. Dete stalno sluša jadikovke ili presrećne izjave, pa tako ubrzo shvata koliko je njegova ishrana važna – za druge. To je prvi korak ka tome da se problem fiksira i održava.
3. Okrenite se malo sebi i svom partneru. Obično majke koje imaju ovu vrstu problema sa decom, zapostave odnos sa partnerom – koji se ne svodi samo na roditeljstvo i hranjenje.
4. Roditelji koji svoju zebnju (nesigurnost, ponekad lične ili međusobne probleme) usmere na detinju ishranu, od nje zaista načine problem. Dete prestaje da jede zato što je gladno, odnosno zato što treba da zadovolji svoju potrebu za jelom. Međutim, ono počinje da jede zbog drugih – uz molbe, obećanja, pretnje i grdnje. Tako ishrana postaje mnogo više od zadovoljavanja osnovne potrebe organizma.
5. Okrenite se malo sebi. Izdvojte trenutke samo za vas, supruga, posao, prijateljice, hobi.
6. Odnos sa detetom se ne izgrađuje samo preko hrane. Ne svodite vaš odnos sa njim samo na ishranu i njene varijacije. Uživajte u maženju, istraživanju i igri sa vašim mališanom. Uživajte u roditeljstvu.
7. Navike u ishrani se formiraju kao i navike u spavanju ili kontroli mokrenja i defekacije. Ishrana nije igra. Dete ne treba zabavljati da bi pojelo obrok. Važno je da znamo šta je potrebno i dovoljno našem detetu i razumemo zašto ponekad odbija hranu.
8. Vršnjačka grupa je neobično važna – dete uči kroz ogledanje sa drugima, vidi i druge primere dečjeg ponašanja. Tako se «oslobađa», učeći na tuđim primerima – nekada samo gledajući, nekada i pokušavajući nešto van pogleda ustreptalih i zabrinutih roditelja. Zato probirljiva (što, u stvari, znači nesigurna) deca lepo jedu «u društvu».
9. Potrebno je naglasiti da dete treba da unosi onu količinu i vrstu hrane koja je njegovom organizmu potrebna, a ne onu količinu hrane koju su roditelji predvideli. Oni često zaboravljaju da dete nije odrasla osoba i da ima znatno manje potrebe u ishrani (konsultujte pedijatra), pa su nezadovoljni i zabrinuti – mada dete dobro izgleda i sasvim je dobro uhranjeno.
Šta raditi kada se problem ishrane «zapati»?
Nije uvek jednostavno ni lako rešiti problem ishrane. Ponekad je potreban dug i strpljiv rad sa majkom ili oba roditelja, naročito kada su u pitanju roditelji koji imaju preterano zaštitnički stav. Mnoge majke već odrasle dece – još uvek hrane, oblače i kupaju svoje dete!? Na taj način one «neguju» njegovu zavisnost, nesamostalnost i nesposobnost da se samo stara o sebi. No, bolje je neka dete prospe, neka se isprlja… ali, ako ono želi da jede samo, majka mora u tome da ga podrži i da mu pomogne. Kada nauči da jede, ono će naučiti da se ne isprlja. Ukoliko dete ne pokazuje želju da se samo hrani, majka treba da nađe način da ga na to navede.
Roditelji se često žale da je dete izbirljivo. Ponekad ta izbirljivost proističe iz podražavanja odraslih. Zbog toga je bolje pred decom ne govoriti o tome šta tata ili mama ne vole da jedu, ako od njih očekuju da jedu sve. Još je bolje ne iznositi na sto jelo koje jedan od roditelja neće da jede. Dečja izbirljivost može da bude vezana kako za ukus hrane, tako i za način serviranja. Mališani retko vole ljuta ili suviše masna jela, ali i pun tanjir (jer to zastrašujuće izgleda iz dečjeg ugla). Poneka jela dete zavoli tek kasnije. Međutim, kada počne da uživa u igri, obrok za njega predstavlja «gubljenje» dragocenog vremena, pa se može dogoditi da odjednom počne da «mrljavi» kad jede.
Najvažnije od svega je da detetu jasno stavite do znanja da, ako neće da pojede ono što ste mu pripremili, ništa neće dobiti kao zamenu. Ne nudite grickalice umesto obroka.
Čulo ukusa se razvija veoma rano. Kada se mališan jednom navikne na određene ukuse, teško ga je kasnije od njih odučiti. Zbog toga je važno da se navikava na zdrave ukuse od najmanjih nogu. Ograničite detetov izbor na dva zdrava jela, od kojih može da odabere onaj koji mu se više sviđa.
Srećno!
Mr sci med. dr Olivera Aleksić Hil, dečji psihijatar, porodični terapeut
Komentari 0