Foto> Pixabay
Pohlepno dete ima bunar iskrivljenih želja. Pohlepno dete, koje vaspitava “virtuelna guvernanta” ima jak imitatorski um i sve što vidi on to želi. Gde nema ljubavi, glad za materijalnim je nepresušna
- Kako objašnjavate pojavu današnjeg roditeljstva u kojem se na dete gleda kao na centar sveta i njemu je posvećeno sve: od novca do svake misli savremene mame koja prerasta u opsesiju?
Devedesetih godina prošlog veka u sve zemlje u tranziciji prvo je ustoličena tranzicija u vaspitanju, kako bi se tradicionalno vaspitanje zamenilo plišanim, tradicionalna porodica je imala dva vaspitna modela – klasičnu kaznu i lepu reč.
Deca su znala pravila koja su morala poštovati, nekada milom, nekada silom. Iako je bilo straha od štapa deca su vremenom razumevala da su pravila neminovnost. U takvoj porodici bilo je i više ljubavi prema deci i više poštovanja dece prema roditeljima, odraslima.
A onda je „plišano-meko“ vaspitanje polako osvajalo tradicionalne porodice, urušavajući ih iznutra. Roditelji su naivno poverovali da je pozitivno uslovljavanje, ta prastara „šargarepa“ zbilja nešto novo, da je to ljubav. Danas su roditelji postali loše sluge svojoj deci, a deca njihovi još gori gospodari. To su nove uloge u porodicama našeg vremena, koje su samo logična posledica plišanog vaspitanja i istovremeno zakonom zabranjenog štapa.
Kada dete pozitivno uslovite govoreći: „Ako pojedeš, ako pokupiš igračke, ako sedneš na nošu, ako se brzo spremiš za vrtić…daću ti tač telefon, slatkiš, crtaće, igrice, novu igračku, lažno opravdanje“… Onda je sasvim normalno da dobijete pohlepno dete, koje ništa neće da radi ako nema interes.
Prema tome šargarepa, koju svaki roditelj, naročito majke, umeću između deteta i rada neguje mito i korupciju, a ne ljubav. Gde je interes, tu ljubavi nema.
Pohlepno dete postaje agresivno jer kada mu prvi put kažete.“Ne, ne može, ne, ne dam, ne nemam…“ Dete vam uzvraća baš onom klasičnom kaznom, koja je roditelju zakonom zabranjena. Može, jer dete zna da je društveno prezaštićeno, dečijim pravima, da niko ne sme da vikne, a kamoli da ga udari.
Tog trenutka uloge su zamenjene, dete postaje diktator, roditelj poslušni sluga. Pohlepno i agresivno dete je i lenjo. Neće da radi u kući, oko sebe, neće u vrtić, neće da uči, da ispunjava normalne porodične obaveze.
Komentari 0