Iako se u Srbiji i regionu, osnovci tek spremaju za prvo školsko zvono, koje će pozvoniti u ponedeljak, 1. septembra, u Finskoj je školska godina već počela.
Osnovne škole u Finskoj počinju u periodu od 10. do 18. avgusta, u zavisnosti od regiona, ali u najvećem broju finskih osnovnih škola, prvi školski dan je ove godine bio u ponedeljak, 11. avgusta. Prvi školski radni dan je uvek oko sredine avgusta meseca, u zavisnosti kada “pada” ponedeljak. Finska nije jedina evropska zemlja u kojoj đaci polaze u avgustu u školu, iako u većini zemalja polaze prvog ponedeljka u septembru. U nekim evropskim zemljama škola počinje tek sredinom septembra (Bugarska, Grčka, Luksemburg, Italija, Rumunija, Malta…)
Orijentaciono, raspust u evropskim osnovnim školama traje prosečno oko 2,5 meseca, negde i 2 meseca (Danska, Češka, Belgija, Norveška, Slovačka, Francuska). U Bugarskoj, Moldaviji, Turskoj, Rumuniji i Estoniji traje 3 meseca… u Holandiji, Švajcarskoj, Engleskoj i Nemačkoj najkraće… tek 1,5 mesec.
Inače, ako ove statistike ostavimo po strani i pozabavimo se samo utiskom koji ovaj prvi školski dan ostavlja na đake prvake i roditelje…videćemo da svako ima svoj doživljaj ovog famoznog dana, na svoj način.
Generalno, za prvake, njihove roditelje, bake i deke, ovaj dan je veoma bitan, i na njega se gleda kao na svojevrsni praznik. Deca kao deca, uvek mu se raduju jer jedva čekaju da upoznaju učiteljicu, nove drugare sa kojima će deliti radosti i brige školskih dana, tu je i radost i onaj osećaj kada se sami sebi čine bitnum i odraslim, zbog novih obaveza, jer kao što mame i tate imaju obavezu da idu na posao, tako, sada i oni imaju obaveze, na koje će biti ponosni, naravno, ako se roditelji i učitelji potrude da deca na obaveze ne počnu da gledaju sa mukom i gnušanjem, već onako, da se osećaju bitno i od koristi. Zato bi valjalo da deca od početka učestvuju u kreiranju svog radnog dana, gde će sama, uz malu roditeljsku pomoć, kao pravi, mali veliki ljudi organizovati svoj radni dan, ostaviti vreme za igru, za učenje i ostale aktivnosti…
…ali, onaj skup priprema za početak nove školske godine, mi je fenomen sam po sebi, možda i veći od samog polaska deteta u školu, koji je prirodan sled stvari u odrastanju deteta, da jednostavno moram da iznesem svoje mišljenje o tome.
Iako shvatam da roditeljii u Srbiji imaju zaista mnogo novčanih izdataka, za “besplatno obrazovanje”, smatram i da mnogi dižu nepotrebnu tenziju u kući, brinući i o manje bitnim, ali i nebitnim stvarima. Kupovina skupih stvari, markiranih patika, najlepših italijanskih svezaka koje koštaju 5 puta skuplje od onih koje se kupuju u supermarketima, torbi koji svetle, a koji koštaju kao da su torbe koji govore…nove markirane garderobe…a sve da im deca ne budu gore obučena od druge dece, zaista je trka osuđena na propast i sa lošom porukom. Deca u toj konfuznoj situaciji, umesto da shvate da polaze u školu kako bi naučila mnoge lepe i korisne stvari, pogrešno shvataju da u školi moraju biti moderni i sa boljom opremom od onog drugog, da bi bili bitni, primećeni i prihvaćeni. Roditelji tako sami sebi skaču u stomak…neki iz pukog pomodarstva, a oni drugi, jer im je žao da njihova deca budu skromno obučena i sa skromnijim priborom, pa da čežnjivo gledaju u opremu drugara pomodnijih roditelja..i tako, igri nema kraja. Vaspitajte dete u duhu nematerijalnih vrednosti od malih nogu, sa mnogo ljubavi, naučite ga da se raduje malim stvarima, a takvi budite i sami, pa nećete pasti pod uticaj globalnog pomodnog ludila…
Usklađivanje porodične dinamike je takođe jedan od činilaca koji doprinosi stresu kod roditelja, zbog novonastale situacije, polaska deteta u školu. Kako će zaboga dete samo da ustane, da pojede sendvič i ode u školu? Roditelji se tada zabrinu jer im radno vreme nije usklađeno sa detetovim, pa ne mogu da odvezu dete u školu, pa će jadno morati peške. Dragi roditelji, ako su deca spremna za polazak u školu, spremna su i za nove obaveze i odgovornosti, pa se tako i ponašajte. Godinu dve dana pre polaska u školu, decu bi valjalo upoznati sa pravilima u saobraćaju, upoznati sa maršutom kako doći do buduće škole, ali kroz više različitih putanja, kako bi stekli prostornu orijentaiju, ostavljati ih same kod kuće, malo po malo, naučiti ih da sami naprave sebi sendvič…i sve te ostale elementarne radnje, koje roditelji radije vole da obavljaju umesto njih, praveći decu nesposobnim bićima. Period, dok dete ide u vrtić, dobro je iskoristiti za uvežbavanje samostalnog snalaženja. Pustite ih da vas oni vode do vrtića, do pijace, do bake i deke, i svuda gde idete sa njima, igrajte se usput tako da zapamte nazive ulica, pustite ih da sami reaguju u saobraćaju, a vi im posle toga, ukažite na greške, ukoliko ih je bilo. To je možda teži način nego odvesti dete kolima u školu, ali, ovo je mnogo bolje za dete, a i za vas. Finci puštaju decu samu i po mnogo surovijoj klimi, ali deca se naviknu, očeliče i ne razboljevaju se tako često kao neka druga, prezaštićena „ušuškana deca“.
Za svaki slučaj, bitno je da dete ima vaš broj telefona na koji vas može dobiti ukoliko mu zatrebate. Svakako, da ova novonastala situacija čini roditelje nespokojnijim, ali svrha roditeljstva i jeste pripremiti svoje „ptiće“ na odgovornost i kasnije osamostaljenje.
Iako su roditelji roditelji, koji uvek žele najbolje za svoju decu, moram da uočim velike razlike između finskih i roditelja sa prostora Balkana. I jedni i drugi rade ono što misle da je ispravno, ali moram da priznam da mi se finski način više dopada. Evo i zašto…
Odlican tekst.