Foto: Pixabay
Kako izaći na kraj sa previše živahnom decom? Ona su nepredvidljiva u ponašanju, koje često može da bude i neprijatno. Međutim, insistiranje da hiperaktivnost predstavlja poremećaj u ponašanju, pa čak i bolest, sve manje ima uporište u stručnim krugovima. Naglašavajući da je njihova različitost samo u temperamentu, Nebojša Jovanović magistar psihologije i psihoterapeut koji se decenijama bavi problemima hiperaktivne dece, kaže:
– Za neko dete možemo reći da je hiperaktivno kada ga preterana aktivnost ometa u razvoju, učenju i drugim radnjama, jer nije u stanju da se na njima zadrži zbog stalne potrebe za kretanjem. S druge strane, živahno dete može „preći istu kilometražu“ kao hiperaktivno, ali ga to ne ometa u učenju, praćenju nastave i drugim aktivnostima. Hiperaktivnost nije poremećaj, a još manje bolest, već samo različitost temperamenta. Da je takvo dete rođeno u drugačijim uslovima, recimo u indijanskom plemenu i da je lovac, ne bi imalo nikakvih problema sa sredinom. Poznati neurolog Tomas Hartman je ovakvu vrstu temperamenta nazvao „lovački um“, a on se razlikuje od „farmerskog uma“ koji ima većina.
Šta karakteriše „lovački um“?
– On je usmeren na pokrete, akcije, brze reflekse… Hiperaktivno dete sa ovim osobinama u školi se ponaša kao lovac na „njivi”. Kada nema šta da lovi, njegovo kretanje postaje uzaludno i nesvrshovito. S obzirom na to da je škola danas gotovo u potpunosti „njiva“ kojoj se lakše prilagođavaju „farmerski umovi“, spremni da rade serijske operacije, lovci se tu ne snalaze. Oni traže akciju, izazov, otkrivanje nečeg novog. Kako svega toga nema, ubrzo postaju neprilagođeni i dobijaju etiketu „hiperaktivni“, a sve češće i neke lekove za lečenje takozvane bolesti ili poremećaja.
Da li je to za hiperaktivnu decu prihvatljivo?
– Ako hiperaktivnost i odsustvo pažnje definišemo kao bolest, onda ćemo ih, naravno, lečiti lekovima. Međutim, nikako ne treba zaboraviti da su ti lekovi, zapravo psihoaktivne supstance, koje ne leče ništa već samo menjaju stanje svesti dok smo pod njihovim dejstvom. Ako pak, hiperaktivnost definišemo kao vrstu uma, različitost temperamenta, onda ćemo vaspitnim i edukativnim postupcima učiti takvu decu da se lakše nose sa svojim temperamentom, bolje adaptiraju sredini u kojoj žive… Akcenat nije na lečenju, već na vaspitanju u kome podjednako učestvuju roditelji i nastavnici.
Šta je ADHD sindrom i kako se prepoznaje?– ADHD je engleska skraćenica koja u prevodu znači deficit pažnje sa hiperaktivnošću. Ovaj sindrom odlikuju četiri ključne karakteristike- nestabilna pažnja, impulsivnost, rasejanost i hiperaktivnost. Problemi sa pažnjom najčešće su vezani za školsko učenje. Dete ne može duže vreme da drži pažnju na stvarima koje mu nisu posebno interesantne. Ako su mu aktivnosti zabavne kao što su to, recimo, kompjuterske igrice, priča je sasvim drugačija. Zapravo, na sceni su dve vrste pažnje. Tonična, koja je svesna, namerna, voljna, uglavnom angažuje levu moždanu hemisferu. U ovom trenutku ona je uključena kod svih koji čitaju ovaj tekst. Ako se u trenutku čitanja čuje buka ili nešto drugo što odvlači pažnju, deca sa ADHD sindromom radoznalo ustaju da vide šta se tamo dešava i kod njih postaje aktivnija desna hemisfera mozga. Ovakvo ponašanje dovodi do rasejanosti, u kojoj im se lako remeti voljna pažnja izazvana spoljašnjim uticajima, pa „mislima koje odlutaju“. Za njihovu neurofiziološku predispoziciju impulsivnost je takođe karakteristična. Oni prvo rade, a posle misle. Prvo reaguju refleksno, desnom hemisferom, a posle razmišljaju o mogućim posledicama, što ih često dovodi u neprilike. Ovde je važno da razlikujemo impulsivnost kao posledicu karakterističnog temperamenta od namernog činjenja loših stvari kod dece sa poremećajem ponašanja.
Čini se da je hiperaktivnost više prisutna u savremenom društvu?
– Oduvek je bila prisutna, ali u manjoj meri ili se na nju obraćala manje pažnja, pa je shodno tome bilo i manje dijagnoza. Statistike pokazuju da je danas sve veći procenat dece sa ADHD dijagnozom. Ukoliko se nastavi sa ovakvim trendom učestalosti, sredinom ovog veka može se očekivati da sva deca imaju ADHD. Neke statistike pokazuju da čak 70 odsto dijagnoza kod dece otpada na ADHD, što znači da je ona najčešća. ADHD se najčešće otkriva pri polasku mališana u školu, u trećem razredu kada gradivo postaje obimnije i složenije ili u petom kada deca od učiteljice prelaze kod nastavnika.
Da li je češće kod dečaka ili devojčica?
– Mnogo je češća kod dečaka. Na deset dečaka problem ima tek jedna devojčica. Za ovakav odnos postoji nekoliko ključnih razloga. Stručnjaci smatraju da je feminizacija vaspitanja i obrazovanja, gde gotovo nema muškaraca u školama, jedan od ključnih. Škola je prilagođena devojčicama, dok dečaci nemaju muške uzore sa kojima bi se identifikovali, niti postoji neko odgovarajući ko može da ih nauči samokontroli i disciplini. Osim toga, muškarci se često ni u porodici ne bave vaspitanjem i obrazovanjem dece. U školama, porodici i drugim institucijama nema pravog autoriteta, etičkih standarda, a vaspitanje je haotično.
Ostaje li hiperaktivnost doživotni pratilac?
– U 70 odsto slučajeva smanjuje se ili nestaje u pubertetu. Međutim, ako je sindrom ADHD dokazan, sa takvom decom treba raditi mnogo više, jer je hiperaktivnost samo jedan njegov segment. Problem rasute pažnje, impulsivnost i rasejanost takođe su prisutni. Ako se detetu na odgovarajući način ne pomogne u svim segmentima, problem ostaje i kada odrastu.
Poštovani, imam sina Luku od 3godine i 3 meseca. Rodjen u terminu iz pomoć vakuma. Dete puzalo, prohodalo i progovorilo na vreme. Upisali smo ga u vrtic sa 1,5 godinom, lako se adaptirao ali je slabo isao zbog cestih prehlada i upala usiju. Baba ga je cuvala. Govor mu je nerazuman,vokabular veliki al samo mi ljudi iz bliskog okruženja možemo sve da ga razumemo. U januaru ove godine smo se preselili i poceli da zivimo sa babom. U aprilu mesecu je poceo da muca. Vodili smo ga kod logopeda rekao nam je da je fiziološko mucanje u pitanju. U junu mesecu nam se desila nesreća, Luka je zadobio frakturu lobanje bez povrede mozga. Operisan u Tirsovoj i pusteni u julu kuci. Vratili smo se u normalu,ali sam primetila promenu u njegovom ponašanju, postao je svadljiv, odgovara na svaku moju rec, raspravlja se, nece da posluša nista, ni kad mu se kaze da se obuje,obuce,jede, legne u krevet. Kad izadjemo napolje samo trci, kad mu kazes cak i vise puta stani on uopšte ne reaguje. Nece da se igra sam samo u necijem drustvu, uvek nas prekida kad pricamo,sa nekim izmišljenim pitanjima. Cim mu kazes da sedne za sto da jede on pocinje da izmislja da mu se piski, kaki,kako ga boli stomak.kad mu se kaze da skupi igracke u stanju je sat vremena da place i odbija to da radi i na kraju ne uradi.
Volela bi da nam vi date Vase misljenje.
Molimo Vas da ubuduce za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA – https://www.mojpedijatar.co.rs/pitajte-pedijatra
Postovani,da li je moguce uociti ADHD sindrom kod beba mladjih od godinu dana i koji bi to znakovi bili?Imam bebu od 9 ipo meseci,prevremeno je rodjena pa sam zabrinuta. Hvala Bogu lepo napreduje ali je za razliku od starije sestre mnogo zivahnija.Stala je na noge sa 8 meseci i uveliko vec puze ali mene zabrinjava sto ne zeli da se mazi(kada je priglim buni se i gura).Obraduje se uvek kada dodjem da je uzmem (smeje se ili place da je uzmem).Inace je mnogo vesela beba i lepo reaguje na ljude oko sebe ali je nekako (cini mi se ) hiperaktivna.Jedva je presvucem…kada je hranim rukicom cupka pidzamicu ili moju kosu…nekada i svoju kosu…u principu lepo spava (u toku dana 2-3 spavanja od po 1 ipo sat).Nocu se ne budi da jede.Kada joj nesto pricam slusa me i gleda u mene…ali recimo pokusavam da je naucim da sidje sa kreveta(sto je njena starija sestra znala vrlo rano)ni ne pokusa da me saslusa sta joj pricam .Odmah je u akciji da nesto mora da uradi…ustaje …okrece se na stomak da puzi i place…
Bez pregleda i praćenja bebe zaista NEMA prave procene – ovo sto ste opisali NE ukazuje da beba ima bilo kakav ozbiljan problem.