Foto: Pixabay
O ovom problemu nam govori psiholog Ines Rezo, asistent u Studijskom centru socijalnog rada pravnog fakulteta u Zagrebu i spoljna saradnica na „hrabrom telefonu“.
Pred roditeljima se danas nalaze brojni izazovi, a često se mogu čuti kritike o prevelikoj opterećenosti najmlađih obavezama, gotovo već od polaska u vrtić. Stručnjaci kažu da kako odrasli osećaju umor ili stres zbog prevelikog broja svakodnevnih obaveza, što može rezultirati i takozvanim „burnaut sindromom“, i deca mogu patiti zbog prenatrpanog rasporeda jer su neretko, osim školskih, zatrpana i vanškolskim aktivnostima.
Psiholozi objašnjavaju da se preopterećenost javlja kad je sva detetova energija usmerena na samo jedno područje, npr. obaveze, a drugi zadaci i interesi, poput igre s prijateljima, bez kojih nema skladnog odrastanja, isključuju se ili svode na minimum.
Deca koja nemaju dovoljno slobodnog vremena osećaju se iscrpljeno i dekoncentrisano. Neretko su roditeljska očekivanja previsoka i neprimerena, pa počinju predstavljati pritisak i opterećenje detetu jer se od njega očekuje uspeh na svim područjima života. Kada nisu u školi, pred decom su brojne obaveze osim učenja, izrade domaćih zadataka ili pohađanja instrukcija, pa neki imaju i po tri ili četiri vannastavne aktivnosti, a trend je da te aktivnosti počinju sve ranije, već u vrtiću.
Iako su mnoga istraživanja pokazala kako se mozak dece u tom dobu najbrže razvija, bitno je ostaviti im dovoljno vremena za slobodnu igru, osnovnu dečju aktivnost, i te kako važnu za razvoj.
‘Roditelji, hvalite dete za uloženi trud, a ne rezultat!’
Bitno je, smatra Ines Rezo, da roditelji prihvataju dete baš onakvo kakvo jeste, bez obzira na sve. ‘Roditelji, ne možete uvek znati da li je dete talent u nekom području, ali ga možete prihvatati i voleti baš takvo kakvo jeste, bez obzira na njegove uspehe – i to mu redovno davati na znanje.
Hvalite dete za uloženi trud, a ne rezultat, opažajte eventualne promene i pitajte ga ako niste sigurni kako mu je zaista na određenoj aktivnosti. Podstičite svoje dete igrom, razgovorom i svojim primerom na uživanje u aktivnosti, bez usmerenosti na nagradu ili ishod aktivnosti’, poručila je.
Tako često možemo čuti kako su trenuci porodičnog druženja zamenjeni ‘trčanjem’ od jedne do druge dečje obaveze, nauštrb kvalitetno provedenog vremena s detetom. Premda roditelji često misle da najbolje znaju što je dobro za njihovo dete, ako primete bezvoljnost, nezadovoljstvo ili nedostatak motivacije, trebalo bi da kroz razgovor vide postoji li još interes za neku određenu aktivnost, pa da donesu odluku vodeći računa o željama svojih mališana.
‘Osnovni razlog za visoko strukturisanje aktivnosti dece i mladih osoba očekivanje je da će naša deca takvim odabirima doći do određene komparativne prednosti u životu. Iskustva za decu biramo zamišljajući idealnu osobu današnjice: onu koja je kognitivno sposobna, usmerena ka fizičkoj aktivnosti i zdravom životu, onu koja ceni umetnost i izražava se umetnički, onu koja može komunicirati u globalizovanom svetu i ide u korak s razvojem tehnologija. To je slika osobe za koju bismo često želeli da smo upravo mi sami, a koju toliko nepromišljeno projektujemo u vlastitu decu. Kao odrasli ljudi u mnogo čemu želimo usporiti. Postavlja se pitanje zašto isto ne želimo za one u koje se toliko kunemo, vlastitu decu? Što je toliko opasno na školskom igralištu? Znamo li što se događa kada oni bulje u zid ili lupaju lopticom u pod? Hoće li uistinu izgubiti nešto ako ne uče strani jezik i ako ne idu na dve sportske aktivnosti i lažne radionice za povećanje inteligencije s četiri godine?’, zapitao se Jokić.
Ines Rezo odgovara na pitanje kako pronaći idealnu meru prilikom izbora vanškolskih aktivnosti, jer se čini da većina dece ima raspored krcat obavezama.
Previsoka očekivanja dovode do toga da se dete oseća kao da nikada nije dovoljno dobro
‘Savremeno doba donelo je određenu dobrobit u odrastanje dece i samo roditeljstvo, pre svega veću uključenost oba roditelja u odgoj dece. Uz veću roditeljsku uključenost često pod ruku idu viša očekivanja od dece, uz rečenicu koju često čujemo: ‘Znam da on/ona to može pa želim da to i ostvari’, bilo vezano uz očekivanja školskog uspeha od dece ili pak očekivanja od njihovih vanškolskih aktivnosti. Roditeljska očekivanja su potrebna deci kako bi se zdravo razvijala, no samo ako su usklađena s njihovim mogućnostima i interesima. Previsoka očekivanja dovode do toga da se dete osjeća kao da nikada nije dovoljno dobro, te da mora ‘zaslužiti’ roditeljsku ljubav, što je vrlo štetno za njegov dalji razvoj’, kaže Rezo.
Dodaje kako se deca i roditelji precene pa se ‘rastrče’ na sve strane od jedne do druge aktivnosti.
‘Istraživanja kažu da je kvalitet pojedine aktivnosti važniji od kvantiteta aktivnosti. Za decu je vrlo korisno da se bave aktivnostima koje ih zanimaju, u kojima uživaju i razvijaju socijalne veštine, što je za njihov razvoj i dobrobit puno važnije od broja aktivnosti. Preveliki broj aktivnosti može dovesti upravo do stresa i zamora kod dece, posebno ako deca nauštrb aktivnosti provode manje vremena sa porodicom i u slobodnoj igri’, kaže Ines Rezo
Komentari 0