Da li postaju usamljeni u „gomili“? Kako je moguće da trinaestogodišnjak ima sedam stotina „prijatelja“ na fejsbuku? Očigledno je da se ne radi o jakim i čvrstim vezama sa bliskim osobama, već o slabim, kratkotrajnim odnosima sa površnim poznanicima ili neznancima, ili trenutnim istomišljenicima u sajberprostoru.
Primećujemo da pojedina deca provode više vremena na fejsbuku u „četovanju“, nego u školi ili kvalitetnom spavanju. Postaju razdražljiva, depresivna, dekoncentrisana, pate od nesanice, sa teškoćom započinju i završavaju svakodnevne obaveze. Postavlja se pitanje da li je internet „tihi ubica“ zdravih socijalnih odnosa? Stručnjaci koji se bave zavisnošću od kompjutera navode podatak da je deci dva sata dnevno dovoljno da posete društvene mreze i za igranje igrica, kako bi zadovoljili radoznalost, potrebu za pripadanjem svojoj vršnjackoj grupi, komunikacijom ili potvrdom sopstvene vrednosti. Sve drugo je „otuđeno bivstvovanje u grupi“ sa slušalicama na ušima.
Veliki broj „prijatelja“ na društvenim mrežama i njihova umreženost zapravo potencira površnost, bezličnost, slobodu izrazavanja, ali i mogućnost „on-line“ maltretiranja. Šta to znači? U realnoj komunikaciji „licem u lice“ , u normalnoj međuljudskoj komunikaciji postoje jasna pravila ponašanja, samokontrola, mogućnost emocionalne rezonance i neverbalnog izrazavanja, empatije itd. Komunikacija ostaje „lična“, privatna, poverljiva, u skladu sa bontonom. Na internetu se dešava suprotno. Može se izgovoriti i ono što u realnosti nikada ne bi bilo rečeno, dete koje se plaši može delovati hrabro… Ali, zabrinjavajuće je što se registruje sve veća učestalost vrnjačkog nasilja, što podrazumeva podsticanje mržnje, uznemiravanje, vređanje,kao i širenje uvredljivih komentara, fotografija, tekstova, video klipova. Dečje emocije i duša bivaju zloupotrebljeni.
Problem je u tome što veliki broj dece nije u stanju da ga prepozna, a potom prijavi roditeljima, kao i što u tome ne postoje granice i pravila ponašanja. Uvreda ili ismevanje nekoga ili nečega, ili pretnja može se uvećavati i velikom brzinom širiti i „spinovati“ među decom do značajnih razmera koje ugrožavaju integritet i bezbednost deteta. Kod dece ne postoji svest o posledicama, jer često govore „da su se malo šalili’, a psihološke posledice mogu biti evidentne – strah, izbegavanje odlaska u školu ili dvorište, nesanica, nervoza, „zatvaranje“, jer se često osećaju krivim.Upravo zbog toga je potrebno upozoravanje i nadzor od strane roditelja kako ne bi došlo da nesporazuma i eskalacije mogućih problema u komunikaciji među decom. Privatnost i dostojanstvo moraju biti zastićeni.
Upravo zbog toga bi trebalo napraviti razliku između pravog digitalnog nasilja koje podrazumeva zloupotrebu elektronskih uređaja (mobilnih telefona, računara, kamera) i interneta da bi se neko uplašio, uvredio ili ponizio i nenamernog (slučajnog) nanošenja štete i povređivanja koje je posledica zadirkivanja i prepirke, ili jednostavno nedostatka iskustva deteta i neopreza. Razlika je u motivaciji ( nameri) i svesnosti postupka koja je vezana za uzrast i stepen emocionalne zrelosti deteta.
Zlostavljanje može da se vrši i „pod maskom“ jer ne mora da se zna ko se krije iza lažnog imena na profilu društvene mreže. Zbog toga je potrebna i edukacija roditelja o mogućnostima zloupotrebe interneta, kako bi mogli o tome upozoriti sopstveno dete.
U poslednje vreme najpopularnija forma fotografije na internetu je takozvani selfi – slika na kojoj dete slika samo sebe u nekom lepom ambijentu, ali i u stanu, kuhnji ili toaletu. Pitamo se gde je tu dostojansvo i kućno vaspitanje? Tinejdžeri, a posebno devojčice,koje su ’opsednute“ selfijima malo se interesuju za druge – bitni su komentari vršnjaka i prebrojavanje „lajkova’ kojima se potvrđuje popularnost.Problem nastaje kada lažna popularnost daje lažno osećanje samopouzdanja, jer se tada javljaju i velika očekivanja koja u realnosti najčešće nisu ispunjena. Nakon toga nastaje osećanje depresije, kada shvate da se njihov život nije promenio bez obzira na veliki broj „lajkova“. Pritom zaboravljaju da provokativne slike ugrožavaju privatnost i da one same mogu postati žrtve sajber ili ovozemaljskih nasilnika.
Zbog toga su neophodne mere opreza. Vodite računa o tome koliko dete provodi vremena za kompjuterom ili mobilnim telefonom, ko su mu prijatelji i koliko ih je, proverite da li postoje sadržaji koji ukazuju na agresivno ili seksualno nasilje i ako postoje sačuvajte ih kao dokaz radi preduzimanja mera za sprečavanje nasilja. Naučite dete da ne odgovara na provokacije i da ume da prepozna sumnjive poruke, navedite primere takvih poruka i onih koje mogu da izazovu neprijatna osećanja. I na internetu kao i u realnom životu treba poštovati pravila ponašanja, sopstveno i tuđe dostojanstvo, i ne zaboraviti na kućno vaspitanje.
Roditelji, pronađite vremena za svoju decu! Najlepši poklon detetu ste Vi, Vaše vreme i prisutnost. Uvek se „jednim klikom“ iz sajber prostora ono može vratiti u toplo porodično okruženje, školsko dvorište ili među poučne i „opipljive“ knjige.
Komentari 0