Takođe ste pominjali da je najveći problem našeg obrazovnog sistema što se fokusira na reproduktivno učenje. Da li to možete objasniti?
Ako gledamo fiziologiju mozga, onda je reproduktivno učenje najniži nivo učenja. To je toliko nizak nivo, da često kažem da reproduktivno učenje za mozak skoro i da ne postoji. Učenik koji tako uči mora da ponovi lekciju po 10-20 puta i opet je zaboravi. Ali ako koristimo znanja iz fiziologije, onda je jasno da moramo da napravimo iskorak i da koristimo metode koje će mozak lakše prihvatiti, memorisati i naučiti. Tim metodama se bavi NTC sistem učenja i koristimo razne igre, koje učenici i doživljavaju tako, a usput nauče puno toga. Tada shvate da učenje može da bude i igra, a onda kada tako počnu da rade svakodnevno, oni to rado prihvataju, jer brzo vide rezultate. Dobiju samopouzdanje, nemaju strah od škole, ocene su bolje, više nauče i duže to pamte, a što je najvažnije – u ovim metodama moraju stalno da misle.
Cilj NTC metode je da razvija mišljenje, što nažalost nije toliko izraženo kod učenja napamet. To je jedan od najvažnijih razlog za uspeh NTC programa i upravo zbog svega navedenog program NTC je i dobio nagradu svetske Mense 2015. godine, za doprinos razvoja društva u celini.
Da li biste prihvatili da budete angažovani u ministarstvu prosvete i šta biste prvo uradili kada je reč o reformi našeg obrazovanja?
Nisam političar, pa ne znam kako bih se snašao, ali mislim da odgovorne osobe u Ministarstvu moraju da traže nova rešenja, da angažuju najbolje stručnjake i da pomognu da menjamo ono što se pokaže kao neefikasno. Ukoliko me pozovu, rado ću se odazvati i pomoći, jer već sarađujem sa nekoliko država po pitanju obrazovanja. Ovo moramo ozbiljno da shvatimo, jer vreme ide jako brzo, a to se vidi po epohalnim (stoletnim) otkrićima. Nekad su to bila velika otkrića, jednom u 100 godina, a danas ih imamo svake 2-3 godine. Jasno je da će se promene u svetu brzo dešavati, u svim oblastima. Ako je država nekad nastajala i nestajala za 500 godina, to će danas biti za 50. Pitanje je – a šta će biti sa državama koje imaju 20-30 generacija funkcionalno nepismenih učenika? Nema više vremena da čekamo novu reformu za 5 ili 10 godina, da čekamo da Finska ili Nemačka nađu rešenje, pa da mi to kopiramo… Vidimo da i oni imaju probleme, da lutaju, da ne znaju šta je najbolje, kako da pomognu učenicima. Finska koja bila uzor svim državama Evrope, napušta polako svoj sistem i tamo traže drugo rešenje. Mi moramo već danas da krenemo u reformu i da tražimo svoj model obrazovanja koji počiva na našem jeziku, kulturi, tradiciji, načinu života i da tako pomognemo i učiteljima i učenicima.
Možete li da napravite paralelu između načina na koji je Vaša generacija odgajana i načina na koji danas roditelji podižu svoju decu? Da li su se stvari promenile na bolje ili na gore?
Mislim da generalno imamo situaciju da su deca sve slabija. Naravno neko dete iskoči po svojim sposobnostima, ali mišljenje učitelja (radio sam nekoliko istraživanja) je da su deca danas slabija u odnosu na decu pre 10 godina u nekoliko oblasti koje smo ispitivali: motoričke, matematičko logičke, rečnik i opšte znanje.
Uticaj na to svakako imaju roditelji, a najveći problem je prezaštićivanje i roditelji koji sve poslove obavljaju umesto svoje dece. Drugi problem je nedostatak kretanja i složenih motoričkih aktivnosti. Pre 30 godina deca su bila od jutra do mraka u pokretu, a išla su na spavanje oko 20 časova. Danas se deca manje kreću, nisu na igralištu, nego gledaju TV, igraju video-igrice i sl. Nisam protiv kompjutera, ali moramo da znamo da odredimo granicu detetu.
Komentari 0