Prvo, taj projekat nije zaživeo. A zatim, iako su tekstovi naišli na odličan prijem, komunikacija na engleskom mi nekako nije bila prirodna.
Tako je nastao ovaj sajt, Sačekaj malo – dnevnik Supermame. Ipak mi je bilo jednostavnije i prirodnije da svoja razmišljanja delim sa ženama našeg regiona, na jeziku koji mi je maternji. Povremeno se vratim mojim engleskim pričama, iščitam komentare i poruke majki sa drugog kontinenta. Žao mi je što je ta komunikacija prekinuta, ali ja sam jedna, sa dve ruke, jednog glavom i danom koji traje samo 24 sata. Ne postizavam.
Još malo pa evo dve godine kako pišem dnevnik Supermame. Kažu da treba povremeno da se vratimo starim tekstovima, da ih ispravimo, prepravimo. Dobro je za google analitiku, za rangiranje sajta. Ne pada mi na pamet. To što sam bila, to što sam mislila i pisala tada, neću da menjam. Ja se razvijam, unapređujem svoj život i život svoje ćerke koliko god je to moguće. I taj naš napredak, moj i njen, i treba da bude vidljiv. Ko je ikada prepravljao dnevnik? Dnevnik zato i služi, da bude naša memorija i da čuva naše uspomene.
Ovaj tekst počela sam da pišem na aerodromu dok sam bila u tranzitu.Vraćala sam se sa dvonedeljnog seminara koji je okupio dvadesetak učesnika iz raznih zemalja. Bilo je naporno, bilo je edukativno, bilo je odlično. Pre svega jer sam bila u prilici da upoznam neke nove ljude i čujem neke nove priče. Prija to, kada se izmestite iz svakodnevice, odete na hiljade kilometara daleko, jedete drugačiju hranu i sanjate drugačije snove. Prija kada makar na kratko izađete iz sopstvene kože i tako izmešteni posmatrate tuđe živote, različite običaje, različite gradove i ulice.
Kada se tako nađem među ljudima koje srećem prvi put, a možda i poslednji, osećam se fantastično. Nedostaje mi ćerka, ali istovremeno koristim ovakve prilike da se osvežim i regenerišem. Koristim priliku da čujem i vidim nešto novo.
Nakon upoznavanja i prvog neveštog, često suzdržanog kontakta, dolazi do opuštanja. Priče postaju ličnije. Svako otkrije ponešto o sebi. Razmenjuju se fotografije dece, anegdote.
Ja sam samohrani roditelj, i to je činjenica koja uvek nailazi na reakcije okoline. Ko ti čuva dete dok si na putu? Da li ti nedostaje? Kako se slaže sa ocem? A kako vas dvoje funkcionišete?
I tako mi je uz popodnevni čaj Mirej, ljupka Sirijka od tridesetak godina, otvorila dušu.
Da li zato što ne krijem niti ulepšavam realnost, ili možda baš zato što se naši svetovi toliko razlikuju. Ili zato što smo provele dve nedelje u nekakvoj čauri, u mehuru koji nas je delio i štitio od ostatka sveta, ali i od naših frustracija. Kad sam spomenula da mi je ćerka sa ocem, ali da ne živimo sa njim, trgla se i podigla glavu. Stidljivo je izgovorila: „ja imam sina od tri godine i razvodim se. Odnosno, želim da se razvedem, oboje to želimo, ali u Siriji to ne ide tek tako. Za sada živimo razdvojeno, ne znam šta ću dalje.“
Eto. Razvoda nema. Ako žena želi da povrati svoj život, ne može. Odnosno, možda i može, ali po koju cenu? Treba da dokaže „krivicu“ partnera, izloži život očima javnosti a nevernik ili nevernica bivaju žigosani kao najgori grešnici. I tako se Mirej nateže da suprugom, jer u zemlji gde zakon ne zna šta je ljudska sloboda, žena je ta koja ispašta.
Pričale smo o njenom sinu, čupavom dečkiću koji je njoj bio sve, baš kao što je moja ćerka meni sve. Rekla mi je da se promenio od kada su se odselili. Postao je povučen, ćutljiv. Poverila mi je da više ne želi da živi u lošoj vezi, pa makar se nikada ne razvela. Ipak, brinula se za svoje dete jer mu očigledno otac nedostaje.
Na kraju mi je rekla sledeće: „ne znam šta ću da radim, ali je sasvim moguće da se ipak vratim suprugu, zbog sina. Vidim da mu je teško, vidim da ne razume, a kako bi, premali je. Zbog njega sam spremna i da istrpim tu zajednicu koja me ne ispunjava, samo da bi on bio srećan i spokojan. Ako mu treba otac, neka tako i bude.“
Ovaj tekst sam započela između dva leta, na aerodromu. Utisak je bio snažan, prsti su sami žurili da ga što vernije prenesem. Ipak, bilo mi je potrebno vreme da u meni sazri.
Nisam pametna. Ponekad se pravim da jesam, ali često baš i nisam.
Šta je bolje za dete, šta je bolje za majku, gde se završava normalan život, a gde počinje žrtva?
Znam žene koje nikada nisu pristale na kompromis, sekle su bez pardona.
Znam žene koje su decenijama ostajale u lošem braku, zarad dece, iz kukavičluka, komformizma, ko će ga znati zašto.
Ja takav izbor nisam ni imala. Da jesam, priznajem da ne znam kako bih se ponela.
Nisam ni pokušala da Mirej dam bilo kakav savet, jer njoj je samo bio potreban neko da je sasluša. Neko sa strane, neko ko nije bio opterećen predrasudama sredine iz koje je poticala. Neko ko će je razumeti, a ne osuđivati.
Eto. Majka je majka, nema suštinske razlike između Amerikanke, Srpkinje i Sirijke.
Različite su nam vere, nosimo drugačiju odeću, jedemo različitu hranu. Ali kad su naša deca u pitanju, iste smo.
Komentari 0