Matsigenke love majmune i papagaje, uzgajaju juku i banane i grade kuće sa krovovima od lišća posebnog palminog drveta, zvanog kapaši. U jednom trenutku, Iskijerdo je odlučila da krene sa lokalnom porodicom na ekspediciju prikupljanja lišća niz reku Urubamba.
Članica druge porodice, Janira, pitala je da li može da im se pridruži. Iskijerdo i ostali proveli su pet dana na reci. Iako Janira nije imala jasna zaduženja u grupi, brzo je pronašla način da bude od koristi. Dvaput dnevno čistila je pesak sa ležaljki, pomagala je u slaganju listova kapašija. Uveče je lovila rakove, koje je zatim čistila, kuvala i služila ostalima. Smirena i ozbiljna, Janira „nije imala nikakve prohteve“, prisećala se Iskijerdo kasnije. Njeno ponašanje ostavilo je snažan utisak na ovu antropološkinju, jer je Janira tada imala samo šest godina.
Dok je Iskijerdo radila sa Matsigenkama, istovremeno je učestvovala u jednom istraživanju u svojoj zemlji. Njena koleginica, Elinor Ouks, regrutovala je trideset dve porodice iz srednje klase za studiju o životu u Los Anđelesu u 21. veku. Ouks je organizovala snimanje porodica dok jedu, svađaju se i mire, i peru sudove.
Iskijerdo i Ouks su delile interesovanje za mnoga etnografska pitanja, uključujući i vaspitavanje dece. Kako roditelji iz različitih zemalja pripremaju mlade ljude za odgovornosti zrelog doba? U slučaju građana Los Anđelesa, uglavnom nikako. U ispitanim porodicama, nijedno dete nije redovno obavljalo kućne poslove ako mu to nije naređeno. Roditelji su često morali da mole decu da urade najjednostavnije zadatke; deca su često i to odbijala. U jednom prilično tipičnom slučaju, otac je svog osmogodišnjeg sina pet puta lepo zamolio da ode da se istušira. Nakon što molba ni peti put nije uspela, otac je podigao sina i odneo ga u kadu. Pet minuta kasnije, klinac je, i dalje neokupan, otišao u drugu sobu da igra video igru.
U drugom tipičnom slučaju, osmogodišnja devojčica sela je za sto da večera. Kada je videla da joj nije postavljen pribor za jelo, obrecnula se: „Kako sada da jedem?“ Iako je devojčica očigledno znala gde stoje viljuške i kašike, otac je ustao i doneo joj pribor.
U trećoj epizodi, dečak po imenu Ben trebalo je da izađe iz kuće sa svojim roditeljima. Ali nije mogao da zavuče noge u patike, jer su pertle bile vezane. Pružio je ocu jednu patiku: „Razveži ih!“ Otac mu je predložio da ga lepo zamoli.
„Hoćeš li da ih razvežeš?“ odgovorio je Ben. Nakon dužeg pogađanja, otac je razvezao Benu pertle. Ben je obuo patike, a zatim je tražio od oca da mu zaveže pertle. „Vezuj pertle iidemo“, napokon je prasnuo otac. Ben nije ni trepnuo. „Samo sam te pitao“, rekao je.
Pre nekoliko godina, Iskijerdo i Ouks su napisale članak za Ethos, žurnal Društva psiholoških antropologa, gde su opisale Janirino držanje na putovanju niz reku, i Benov razgovor sa ocem. „Poređenje ovih razvojnih priča zahteva definisanje odgovornosti u detinjstvu“, napisale su. Zašto deca iz plemena Matsigenka „pomažu svojim porodicama u kući više nego deca iz Los Anđelesa?“ i „Zašto odrasli članovi porodice u Los Anđelesu pomažu svojoj deci kod kuće više nego Matsigenke?“ Iako ne baš ovim rečima, to pitanje svakodnevno sebi postavljaju – tiho, molećivo, očajno – roditelji od Enkoridža do Majamija. Zašto, zašto, zašto?
sta da kazem ? pa kazem da je strasno koliko se preteruje sa nekakvim „pravima dece“ i ostalim novotarijama. Ispada da sopstveno dete ne smem popreko da pogledam da mu ne nanesem nepopravljivu traumu i upropastim tananu i nadasve osetljivu dusicu dok ono meni bere zivce i nize na tanak konac. cvrc i pfffff. Ono sto vecina ne sme da izgovori javno, da ne bi bili anatemisani i okarakterisani kao siledzije i napasnici je da je stara dobra batina iz raja buduceg dobrog i odgovornog coveka izasla. Posizela sam gledajuci jednu majku i njeno ceda na rodjendanu bratovog deteta kako do u besvest ponavljajuci da je nesto pec pec, u tom slucaju steker, klinac uporno gura prste. Na stranu da se verovatno nije potrudila da objasni sta je struja i zbog cega je smrtonosna, jer verovatno ni sama nije nacisto, ali neko joj je rekao da treba doveka da ponavlja pa ce shvatiti sam od sebe. Naravno pod pretpostavkom da ga prethodno ne ubije ista. A delotvornije bi bilo jedno kratko i jasno NE praceno sljuskom po turu il ruci i resen problem. Da skratim pricu, sad mi je tek jasno ono sto je izgovarala vecina nasih roditelja “ dok si u mojoj kuci …“ dopuniti po potrebi. Tacno tako, dok si pod mojim krovom ne polazem ja tebi racune nego obrnuto, ne pitam te da li i sta zelis da rucas vec ono sto je na stolu, pa dok ne pojedes, a ako se slucajno desi da mi kaze da je gospojica u svojoj sobi i da ja tu nemam sta da trazim, vrlo lako moze da se desi da do udaje nece imati vrata na sobi. A ni dovratak. Ma ni zakljucanu fijoku. A OBAVEZE PO KUCI PAAA 🙂 🙂 samo da vidim kako to moze da se desi da se ne odradi. I opet nesto sto sam mrzela, al se pokazalo ispravno , nije kruna pala ni mjim roditeljima ni meni a vala nece ni mojoj dusi da se uvati krpe za prasinu pa polako do kuvanja rucka ili menjanja gume na autu. Ako nije nista falilo njima pa meni nece ni njoj. I na kraju, dokon um djavolje igraliste. Ah da, ni u depresiju ne verujem. Sve se to leci preventivno manjkom slobodnog vremena, sportom i obavezama po kuci. Toliko.
Bravo, sve si objasnila.