Ako ne računamo imperijalno potomstvo dinastije Ming i prinčeve iz predrevolucionarne Francuske, današnja američka deca su možda najrazmaženija deca u istoriji sveta. Ne samo zato što dobijaju neviđene količine stvari – odeću, igračke, kamere, skije, kompjutere, televizore, mobilne telefone, Playstation konzole, ajpode. (Tržište za Burberry Baby i druge oblike dečje “mode” navodno raste deset procenata svake godine.) Pored toga, dobili su i neviđen autoritet. „Roditelji traže priznanje od svoje dece, što je obrnuto od nekadašnjeg ideala, gde su se deca trudila da dobiju priznanje svojih rodielja“, pišu profesori psihologije Džoin Tveng i Kit Kambel. U mnogim porodicama iz srednje klase, deci na raspolaganju stoje jedna, dve ili čak tri odrasle osobe. Ovo je socijalni eksperiment ogromnih dimenzija, i sve se više odraslih boji da on ne uspeva: prema jednoj anketi časopisa Time i CNN-a, dve trećine američkih roditelja smatra da su njihova deca razmažena.
Ideja da možda odgajamo generaciju dece koja ne umeju, ili makar neće, da sebi zavežu pertle, podstakla je novi žanr knjiga o roditeljstvu. Naslovi ovih knjiga su ponekad plačni („Povlašćeni princ“) a ponekad otvoreno agresivni („Epidemija samoljublja“, „Zle mame su najbolje“, „Nacija cmizdravaca“). Ove knjige ne govore o tome šta treba, nego šta ne treba raditi: kako ne popuštati detetu, kako ne intervenisati kada je vašem tinejdžeru dosadno, kako ne potrošiti dve stotine hiljada dolara na školarinu, da bi se vaš diplomirani student sa dvadeset i nešto godina vratio kući da po čitav dan ispija vaše pivo.
Ne tako davno, Seli Koslov, bivša glavna urednica časopisa McCall’s, i sama se našla u ovoj poslednjoj situaciji. Nakon četiri godine na fakultetu i dve godine na Zapadnoj obali, njen sin Džed se vratio u svoju staru sobu u porodičnom stanu na Menhetnu, sa trideset četiri kutije LP ploča. Budući nezaposlen, Džed je izlazio do kasno u noć, spavao do podne, i tumarao po stanu u boksericama. Koslov je pokušala da shvati zašto su on i neki njegovi vršnjaci po svemu sudeći zaglavnjeni u večitoj adolescenciji. Zaključila je da je jedan od razloga loša ekonomska situacija. Drugi razlog su roditelji poput nje.
„Naši naslednici su se jednostavno oslonili na našu hvalisavost, naše dobre namere i prevelike investicije“, piše Koslov u svojoj novoj knjizi: „Teturanje ka zrelom dobu: scene iz ne tako praznog porodičnog gnezda“. Oni žive u „prostranoj savani poklonjenih prava, koju smo mi zalivali, uredili i za čije smo održavanje unajmili baštovane.“ Njena je preporuka da treba pustiti ove travnjake da ponovo zarastu u šumu: „Najbolji način da pokažemo ljubav jeste da prestanemo da budemo mama i tata.“ Jedan praktičan savet koji daje jeste da ne radite ništa kada vaše odraslo dete konačno reši da se iseli iz kuće. Dok je sinu prenosio stvari, Džedovom ocu je pukla ahilova tetiva i završio je na hirurgiji.
Medlin Levin, psihološkinja iz San Franciska, specijalizovala se za rad sa mladima. U knjizi „Vaspitavajte decu: roditeljstvo za autentični uspeh“, ona tvrdi da se previše žrtvujemo za svoju decu jer precenjujemo sopstveni uticaj.
„Roditelji nikad ranije nisu toliko (pogrešno) verovali da svaki njiihov potez utiče na budući uspeh njihove dece“, piše ona. Paradoksalno, tvrdi Levin, toliko se trudeći da im pomognemo, na kraju ih sputavamo.
„Većina današnjih roditelja vaspitavana je u kulturi gde se svako tretira kao poseban“, primećuje ona. „Biti poseban zahteva mnogo rada i posebnost se ne može nametnuti deci. Odatle potiče onaj začarani krug konstantnog nadziranja dece i njihovog uspeha, što kod dece stvara osećaj da su nesposobna i ruši im samopouzdanje, pa im treba dodatni nadzor.“
sta da kazem ? pa kazem da je strasno koliko se preteruje sa nekakvim „pravima dece“ i ostalim novotarijama. Ispada da sopstveno dete ne smem popreko da pogledam da mu ne nanesem nepopravljivu traumu i upropastim tananu i nadasve osetljivu dusicu dok ono meni bere zivce i nize na tanak konac. cvrc i pfffff. Ono sto vecina ne sme da izgovori javno, da ne bi bili anatemisani i okarakterisani kao siledzije i napasnici je da je stara dobra batina iz raja buduceg dobrog i odgovornog coveka izasla. Posizela sam gledajuci jednu majku i njeno ceda na rodjendanu bratovog deteta kako do u besvest ponavljajuci da je nesto pec pec, u tom slucaju steker, klinac uporno gura prste. Na stranu da se verovatno nije potrudila da objasni sta je struja i zbog cega je smrtonosna, jer verovatno ni sama nije nacisto, ali neko joj je rekao da treba doveka da ponavlja pa ce shvatiti sam od sebe. Naravno pod pretpostavkom da ga prethodno ne ubije ista. A delotvornije bi bilo jedno kratko i jasno NE praceno sljuskom po turu il ruci i resen problem. Da skratim pricu, sad mi je tek jasno ono sto je izgovarala vecina nasih roditelja “ dok si u mojoj kuci …“ dopuniti po potrebi. Tacno tako, dok si pod mojim krovom ne polazem ja tebi racune nego obrnuto, ne pitam te da li i sta zelis da rucas vec ono sto je na stolu, pa dok ne pojedes, a ako se slucajno desi da mi kaze da je gospojica u svojoj sobi i da ja tu nemam sta da trazim, vrlo lako moze da se desi da do udaje nece imati vrata na sobi. A ni dovratak. Ma ni zakljucanu fijoku. A OBAVEZE PO KUCI PAAA 🙂 🙂 samo da vidim kako to moze da se desi da se ne odradi. I opet nesto sto sam mrzela, al se pokazalo ispravno , nije kruna pala ni mjim roditeljima ni meni a vala nece ni mojoj dusi da se uvati krpe za prasinu pa polako do kuvanja rucka ili menjanja gume na autu. Ako nije nista falilo njima pa meni nece ni njoj. I na kraju, dokon um djavolje igraliste. Ah da, ni u depresiju ne verujem. Sve se to leci preventivno manjkom slobodnog vremena, sportom i obavezama po kuci. Toliko.
Bravo, sve si objasnila.