Razmažena derišta

Pamela Drakerman, bivša reporterka Wall Street Journala, preselila se u Pariz kad je ostala bez posla. Udala se za Britanca i nedugo zatim rodila ćerku. Manje iz ubeđenja a više zbog neiskustva, Drakerman je počela da odgaja svoju ćerku, kojoj tepaju Bin, à l’Américaine. Na kraju je, kako govori u knjizi „Vaspitavati bébé“, dobila najnevaspitanije dete u svakom pariskom restoranu ili parku u koji je kročila. Francuska deca su umela da mirno sede tokom predjela, glavnog jela i deserta; Bin se gađala hranom već dok je konobar donosio aperitiv.

Drakerman je razgovarala sa brojnim francuskim majkama, koje su sve izgledale elegantno i po svemu sudeći vrlo odmorno. Saznala je da Francuzi veruju da je ignorisanje dece dobro za njih. „Francuski roditelji ne brinu da li će naškoditi svojoj deci ako ih iznerviraju“, piše ona. „Naprotiv, oni smatraju da će deca dugoročno imati posledice ako ne nauče da se izbore sa frustracijom.“ Jedna majka, Martin, priča Pameli Drakerman da uvek sačeka pet minuta pre nego što podigne svoju uplakanu ćerku. Dok Drakerman i Martin razgovaraju, u Martininoj kući u predgrađu, njena trogodišnja ćerka sama peče kolače. Bin je približno istog uzrasta, „ali ne bi mi palo na pamet da joj dozvolim da sama radi nešto toliko komplikovano“, primećuje Drakerman. „Ja bih je nadgledala, a ona bi se opirala mom nadzoru.“

Podjednako je ključno, kako je Drakerman otkrila, jednostavno reći non. Za razliku od američkih roditelja, kad francuski roditelji to kažu, onda zaista tako misle. Za njih je „navikavanje na ‘ne’ ključan korak u razvoju deteta“, piše Drakerman. „Tako su deca primorana da shvate da na svetu ima i drugih ljudi, čije su potrebe jednako važne kao njihove.“

Ne tako davno, u nadi da će naši sinovi postati malo više nalik Matsigenkama, moj muž i ja smo im poverili novi zadatak: da istovare kese sa namirnicama iz auta. Noseći dve ili tri kese, najmlađi sin, trinaestogodišnji Aron, pokušao je da preskoči baru. Začula sam tresak. Kad sam pokupila svu hranu koja je mogla da se spase iz molotovljevog koktela srče i soka od manga, shvatila sam da je Aronu potrebna druga, još važnija lekcija iz odgovornosti. Od sada će, pored unošenja namirnica u kuću, biti zadužen i za izbacivanje smeća. Na jednoj od svojih prvih ekspedicija, nije spustio poklopac na kanti, što je privuklo medveda. Narednog jutra, dok sam po dvorištu sakupljala zgužvane maramice, kutije od suvog grožđa pune mrava i izbalavljenu foliju, shvatila sam da nemam vremena da mi deca pomažu po kući.

Ouks i Iskijerdo primećuju, u svojoj studiji o razlikama u porodičnom životu plemena Matsigenka i stanovnika Los Anđelesa, koliko rano Matsigenke počinju da podstiču decu da budu od koristi. Mala deca redovno podgrevaju sebi hranu nad otvorenom vatrom, dok „trogodišnjaci često vežbaju kako da seku drva i travu mačetama i noževima“. Kad napune šet-sedam godina, dečaci kreću sa ocem u lov i na pecanje, a devojčice uče kako da pomažu majkama u pripremanju hrane. Kao rezultat, Matsigenke već do puberteta savladaju većinu veština neophodnih za preživljavanje. Njihova spretnost podstiče samostalnost, koja dalje podstiče sposobnost – začarani krug koji traje do zrelog doba.

Krug u američkim domaćinstvima uglavnom se vrti u suprotnom pravcu. Toliko se malo očekuje od dece da čak ni adolescenti uglavnom ne znaju kako da uključe mnoge uređaje koji štede vreme, a kojih su njihove kuće pune. Njihova nesposobnost podstiče ogorčenost, koja rezultira time što se od njih traži još manje (što im ostavlja više vremena za video igre). Govoreći o porodicama iz Los Anđelesa, Ouks i Iskijerdo pišu, „Mnogi roditelji kažu da im treba više napora da nateraju decu da im pomognu nego da sami obave posao.“

Jedno od tumačenja ovih obrnutih krugova jeste da Amerikanci imaju lošije mišljenje o sposobnostima svoje dece. U izvesnom smislu, to je verovatno tačno: koliko bi roditelja u Park Sloupu ili Brentvudu poverilo svom trogodišnjem detetu da kosi travu mačetom? Ali u drugom smislu to je, naravno, smešno. Savremeni američki roditelji – naročito oni iz viših slojeva, kojima su namenjene knjige o roditeljstvu – obično imaju vrlo visoko mišljenje o sposobnostima svoje dece. Možda mali Ben ne ume da zaveže pertle, ali to ne treba da ga spreči da upiše Braun univerzitet.

U knjizi „Nacija cmizdravaca: visoka cena invazivnog roditeljstva“, Hara Estrof Marano tvrdi da rangiranje koledža snosi najveću krivicu za muke američke porodice. Njen argument je otprilike sledeći: ambiciozni roditelji boje se da se ekonomske mogućnosti za njihovu decu smanjuju. Za njih je diploma neke prestižne škole jedan od načina da svojoj deci obezbede prednost nad konkurencijom. Da bi im to omogućili, uradiće prektično sve, što znači da neće samo čistiti i kuvati, nego i pomagati deci sa domaćim iz matematike, plaćati im privatne časove i, ako treba, podneti tužbu protiv škole. Marano, novinarka časopisa Psychology Today, piše o jednoj srednjoj školi u Vašingtonu, koja od učenika zahteva pismeni sastav od osam strana i desetominutnu usmenu prezentaciju pre nego što diplomiraju. Kada je jedan učenik dobio nedovoljnu ocenu iz tog projekta, njegovi roditelji su angažovali advokata.

Današnji roditelji nisu samo „roditelji-helikopteri“, žali se bivši direktor škole novinarki. „Oni su mlazni napadački turbo helikopteri“. Drugi prosvetni radnici žale se na „roditelje-buldožere“, koji pokušavaju da svom detetu sklone s puta svaku prepreku. Korisnici ovog nadletanja, sa svoje strane, brinu da neće moći da se izbore sa studiranjem bez pomoći u kućnim poslovima. Prema istraživanju jednog sociologa sa Bostonskog koledža, današnje brucoše manje brinu zahtevi visokog školstva nego to „kako će se izboriti sa logistikom svakodnevnog života“.

Jedan od rezultata proučavanja porodica u Los Anđelesu je nova knjiga „Život u kući u 21. veku“ koju autori – antropolozi Džin Arnold, Entoni Greš i Elinor Ouks – opisuju kao „vizualnu etnografiju američkog domaćinstva iz srednje klase“. Bogato ilustrovana fotografijama porodičnih kuća i dvorišta, ova knjiga pruža intiman pogled na đubretom zasutu srž američke kulture.

„Nakon nekoliko kratkih godina“, navodi se u tekstu, mnoge porodice nakupe više predmeta „nego što može da im stane u kuću“. Posledica su garaže pune starog nameštaja i sportske opreme koja se ne koristi, radne sobe krcate kutijama koje još nisu gurnute u garažu, i u jednoj naročito pretrpanoj kući, tuš kabina u koju se odlaže prljav veš.