U cilju sprečavanja ovog problema, pojavljuju se programi koji za cilj prvenstveno imaju ohrabrivanje roditelja da više razgovaraju sa decom uzrasta do dve godine kao i osvešćivanje problema koji nastaju nedostatkom razgovora. Danas svi, od negovateljica u jaslama, preko proizvođača igračaka do političara razmatraju mogućnosti ranog razvoja mozga. Sve u cilju što bolje polazne osnove za dalji rast i razvoj. Na žalost, sve je veći broj roditelja koji ne shvataju značaj razgovora sa bebom i odlažu ovu aktivnost za period kada dete poraste.
Postoji nekoliko načina kako poboljšati osnove za uspeh deteta. Kao prvo, biti svestan da dete upija i u periodu kada još nije u stanju da ponovi ni najjednostavnije reči. Iako ih ne ponavlja, beba ih čuje i memoriše. Roditelji se ohrabruju da koriste sve moguće situacije da sa svojom decom razgovaraju, pa makar ta komunikacija izgledala jednosmerna. Situacije određuju teme razgovora: prodavnica, u kojoj mama kupuje namirnice, idealna je ne samo za učenje o voću i povrću, već i o oblicima, bojama, mirisima i teksturama. Dete treba posmatrati kao odraslog sagovornika i jasno mu davati do znanja da treba da se uključi u razgovor. Pogledom, dodirom i jasnom artikulacijom i gestikulacijom izgovorenih reči, dete nas pažljivije gleda, sluša i oponaša naš govor.
Govor predstavlja najkompleksniji proces koji bebe savladavaju. On obuhvata čitav niz radnji koje aktiviraju ceo mozak – od auditivnih regija, preko asocijativnih do motoričkih. Zato je svaka aktivnost koju beba pokušava pri slušanju, razumevanju i izgovaranju reči, važno iskustvo za nju. Dete stimulišemo da govori i kada mu dajemo do znanja da ga slušamo. I u najjednostavnijoj komunikaciji, kada dete vidi automobil i kaže „Auto“, naš odgovor bi trebalo da bude „Da, to je auto!“ i da se na tome ne završi, već da nastavimo: „Koje boje je auto? Ovaj auto je plave boje. Napred ima bela svetla a pozadi crvena. Auto vozi čika koji ide na posao“… Ovakva komunikacija sa detetom koje još uvek tek ume da imenuje automobil, nije nepotrebna. Naprotiv. Ova komunikacija govori detetu da mi želimo sa njim da razgovaramo. Ako pogreši, ispravljamo ga: „Naš auto je crveni, ali ovaj auto koji vozi čika je plavi! Čika vozi Fiat, mi vozimo Opel. Njegov auto je iz Italije a naš iz Nemačke“. Deca vole da im se obraćamo pevajućim, visokim glasom i da im pažnju privlačimo produženim samoglasnicima: “Evo ga veeeeliki slon! Gle kako hoda polaaaaako!” Osim što bebe kopiraju nas kako govorimo, i mi treba da imitiramo njihov jezik. Tako ćemo im dati do znanja da ih slušamo i da i mi imamo njima nešto da kažemo. Ako sve ovo kombinujete sa razgovorom jedan na jedan i pri tom pričate polako, dajući bebi vremena da eventualno proba da vas oponaša, dok gleda u vaše usne i ono šta joj pokazujete, to je najmoćnija kombinacija za razvoj govora.
U čitanju knjiga, budite glumci. Uživite se u tekst i glasom podržavajte situacije o kojima čitate. Dete je tako više zainteresovano da vas pažljivo sluša, a aktivnijim čitanjem i njihova pažnja će trajati duže. Budite opušteni i dodatno objasnite zanimljive delove knjige, uključite sva čula i radite i na razvoju mašte svog deteta. Iako dete nije u stanju da momentalno ponovi sve što smo rekli, neka vas to ne zavarava. Stalna komunikacija, razgovor sa bebom i malom decom o najrazličitijim stvarima, pa čak i čitanje deci literature koja trenutno interesuje roditelje, biće za njih od velike koristi kada porastu.
Autor tekst: Marijana Milošević Simić
Komentari 0